Структура подстицаја Хијерархија Влада Равнотежа моћи Спонтани поредак Слободно удруживање Узајамна помоћ Ненасиље Директна акција Прозор прилике

Оквир за слободан свет

Темељно полазиште

Слободан свет не може да почне готовим нацртом. Покушај да се осмисли један систем за све и затим наметне одозго поново би створио управо ону структуру коју слобода треба да превазиђе.

Право полазиште зато није прописан модел друштва, већ оквир за процену односа, институција и начина промене.

Овај оквир тежи да негује аутономију: способност да обликујеш сопствени живот, а да не будеш подвргнут структурама које другима омогућавају да те угњетавају.

Наш циљ је структурна јасноћа:

Шта је прави извор проблема у свету?

Структура подстицаја

Да бисмо одговорили, најпре морамо разумети структуру подстицаја.

Подстицај је свака околност која особи или групи даје разлог да делује.

Први подстицај који нам вероватно пада на памет јесте новац, али новац је само један облик. Људе покрећу и сигурност, припадност, признање, узајамност, самопоштовање, креативност и саосећање.

Структура подстицаја је сплет награда, казни, ризика, прилика и ограничења који усмерава понашање тако што неке поступке чини корисним, а друге скупим. Она описује шта систем у пракси подстиче, без обзира на то шта његова правила или они који њиме управљају тврде да цене.

Систем награђивања

Централизоване структуре моћи награђују тежњу ка моћи, новцу и контроли. Несразмерно награђују оне који су најспремнији да траже моћ, јер им централизована контрола даје већу полугу над свима осталима. ༆

Људи то називају „корупцијом“, али исход није одвојен од система. Они који искоришћавају централизовану моћ бивају награђени, док их институције које контролишу штите од одговорности.

Структура подстицаја је дубљи темељ и зато је на првом месту. Хијерархија се учвршћује тамо где се концентрисана моћ награђује, а одбијање има цену, па затим одржава структуру која ју је створила.

Хијерархија

Хијерархија је пирамидална организација која једног појединца или колективно тело подређује другом. То је организација са ранговима, у којој разлике у рангу одговарају степенима власти (односно праву да наређујеш онима испод себе и обавези да слушаш оне изнад себе).

У политичком смислу, хијерархија значи друштвену структуру наређивања и послушности. Раније структуре подстицаја створиле су постојеће хијерархије; хијерархија потом преобликује те подстицаје да би се обнављала.

Организација не постаје хијерархија само зато што се улоге разликују или трају; хијерархија почиње када се те улоге учврсте као власт и обавеза послушности.

Постојећи услови омогућавају хијерархију када контрола над храном, земљом, безбедношћу, запослењем, законом, информацијама или насиљем једној страни даје полугу над другом.

Хијерархија ту полугу формализује као признату власт, трајан ранг, наређивање и обавезу послушности. Експлоатација може настати када се та предност учврсти као устаљен захтев за послушношћу друге особе.

Једном успостављена, међутим, хијерархија више није само исход подстицаја — она постаје механизам који ствара подстицаје. Награђује оне који гомилају власт и покоравају се из стратешких разлога. Кажњава одбијање, издваја личности склоне наређивању и обнавља услове којима оправдава свој опстанак.

Разумевање структура подстицаја и хијерархије разоткрива структуре моћи које господаре нашим светом и угњетавање које производе.

Власт

Власт је друштвено легитимизован захтев који појединцу или институцији даје право да наређује, тражи послушност и своје наредбе подупире силом.

Власт није исто што и моћ. Моћ је способност да делујеш, убеђујеш, одупиреш се, помажеш или наносиш штету. Власт претвара моћ у овлашћење.

Стручност може да пружи знање, а вођство да предложи правац, али ни једно ни друго никоме не даје право да влада. Власт почиње када усмеравање постане надлежност, а одбијање постане непослушност.

Власт не мора непрестано да користи силу јер је претња већ уграђена у институцију. Они који одбију могу изгубити приход, кров над главом, положај, приступ потребном или слободу, а на крају се могу суочити и с насиљем.

Због тога власт може да изгледа мирољубиво. Наредба постаје уобичајена, послушност се очекује, а казна постаје легитимно спровођење реда.

Власт даје хијерархији друштвену легитимност и омогућава да се доминација настави, а да не мора у сваком тренутку да показује своје насиље. ༆

Влада

Влада је посебан институционални облик хијерархије: централизована организација која полаже право на власт над читавим становништвом и територијом, полаже право на монопол легитимног насиља, доноси обавезујуће законе, убира порезе и намеће послушност путем судова, полиције, затвора и војне силе.

Аргумент да су људи превише насилни и непоуздани да би живели без владара важи у оба смера. Владари су исти несавршени људи, само што контролишу војске, затворе, надзор, порезе и закон. Концентрисана моћ не обуздава оно најгоре у људима. Даје му већи домет и штити га од одговорности.

Ако су људи опасни, одговор није да се неколицини дају моћ, власт и контрола над милионима. Неповерење је аргумент за децентрализацију и расподелу моћи, тако да ниједан појединац или институција не може наметнути своју вољу огромним деловима становништва.

Избор онога ко врши власт није исто што и избор да ли ћеш јој и даље бити подређен.

Ограничења владара могу их обуздавати, али њихова снага долази од способности да се моћ оспори, а не од владаревог права на послушност. Устаљено право на наређивање доноси додатну опасност: они чија се моћ оспорава могу кажњавати одбијање и контролисати средства потребна да им се људи супротставе.

Слободан свет не обећава крај штете, сукоба или људских неуспеха. Расподељена моћ носи ризик расцепканости и неуспеха у сарадњи. Институција с влашћу и даље може да координира или обузда другу моћ; те способности разликују се од власти на коју полаже право.

Власт није противтежа тим ризицима; она увећава последице људских неуспеха тако што им шири домет, намеће их свима који су јој подређени и изолује одлуке које их производе од повратних информација потребних за исправљање.

Чак и нужна заштита може људе учинити зависним од онога ко је пружа, а тај ту зависност може искористити да одбрани право да и даље наређује.

Доминација се не решава тако што се једној моћи да последња реч само зато што може да обузда другу. Ограничава се тако што ниједна моћ не добије последњу реч. Свака моћ која може да обузда друге мора и сама остати отворена за отпор; иначе противтежа постаје нова доминација. Ако се тај принцип доследно прати, сама равнотежа је заштита. Устаљено полагање права на наређивање не ствара противтежу; ствара асиметрију коју равнотежа мора непрестано да обуздава.

Одбацити власт значи задржати координацију и обуздавање без признавања било коме устаљеног захтева за влашћу над онима који ће сносити последице његових пропуста.

Идеја слободног света често се одбацује као утопијска. Ипак, садашњи систем почива на заиста утопијској претпоставци: да се погрешиви људи могу довољно обуздати иако им је поверена моћ, власт и контрола над читавим становништвима.

Проблем није само у томе што на престолу тренутно седи погрешна особа. Проблем је што престо уопште постоји.

Порези

Принуда је употреба силе, казне или ускраћивања, или претња њима, како би се неко навео да поступи против своје воље или спречио да поступа слободно.

Опорезивање је принудно одузимање средстава под претњом казне.

Влада захтева средства од људи без обзира на то да ли пристају да их дају. Одбијање не прекида однос. Оно покреће санкције које спроводи власт.

То разликује порез од добровољне размене. Добровољна размена захтева стварну могућност да се одбије. Порез такву могућност не даје.

Опорезивање такође одваја одлуку од трошка. Влада може трошити средства, а да они који одлучују сами не сносе пун трошак, јер се он може распоредити на становништво које не може слободно повући подршку.

Рат јасно показује овај механизам. Они који одобравају рат не плаћају лично његову пуну цену. Влада узима средства од милиона људи, укључујући и оне који се противе самом рату, што неколицини доносилаца одлука омогућава да наређују употребу средстава за насиље без сагласности оних који су приморани да их дају.

Влада не ствара та средства независно од становништва којим управља. Порези јој омогућавају сталан приступ плодовима људског рада без потребе за сталном сагласношћу. ༆

Питање је, дакле, дубље од висине пореза. Опорезивање установљава начело по ком институција може полагати право на део рада друге особе без њене сагласности.

Равнотежа моћи

Равнотежа моћи је стање у ком је моћ довољно расподељена да ниједан појединац или институција не може другима наметнути своју вољу, а да не наиђе на делотворан отпор, алтернативе или трошак.

Равнотежа не значи да сви имају једнаку снагу, средства, знање или утицај. Те разлике не морају нестати. Питање је могу ли постати толике да одбијање изгуби смисао и да се учврсте као власт.

Равнотежа моћи преокреће тај подстицај. Када људи задрже способност да се одупру, повуку, прегрупишу и задовоље потребе на други начин, доминацију је теже успоставити и скупље одржавати.

Слободан свет, дакле, не зависи од тога да ли су људи по природи добри или поуздани. Зависи од стварања услова у којима нико нема довољно концентрисане моћи да влада свима осталима. Подстицај на експлоатацију може остати, али способност да се други експлоатишу може бити ограничена моћи осталих да се одупру. ༆

То захтева децентрализацију и расподелу моћи назад појединцима и слободно удруженим групама. Аутономија и самодовољност су важне јер зависност ствара полугу. Ако једна институција контролише основне животне потребе, слобода да је одбијеш постаје углавном симболична.

Исто мерило важи и ван политике, укључујући приватну контролу. Економски односи могу постати хијерархијски када контрола над земљом, становањем, послом или другим основним потребама једној страни даје довољну полугу да одбијање постане скупо, а зависност обавеза послушности.

Самодовољност не значи изолацију. Људи могу остати дубоко међузависни, а ипак имати много различитих извора хране, енергије, знања, комуникације, подршке и сарадње. Што је више алтернатива, то је било којој институцији теже да постане толико неопходна да може да наређује свима осталима.

Равнотежа моћи зато делује у два смера истовремено. Она разграђује постојећу хијерархију смањивањем зависности и концентрација моћи које је одржавају, а спречава повратак хијерархије тако што моћ остаје расподељена, алтернативе доступне, а одбијање могуће.

Нема гаранције да се нове концентрације моћи никад неће јавити. Таква гаранција захтевала би још једну власт довољно снажну да је наметне. Циљ је уместо тога спречити да концентрисана моћ постане трајна и неизбежна.

Моћ може мењати место, скупљати се и распршивати. Важно је да остане оспорива.

Неопходна услуга не захтева незаменљивог владара. Чак и тамо где се сама услуга не може дуплирати, контрола над њом може остати заменљива ако су опрема, знање, залихе и подршка потребни за рад доступни независно од било ког појединачног пружаоца. То омогућава да се контрола промени, а да људи не остану без онога што им треба.

Поуздана заштита захтева постојану одбрамбену способност, не трајно право на наређивање. Та способност може остати расподељена међу независним удружењима, тако да ниједан заштитник не контролише подршку потребну за отпор њему.

Устаљено право на наређивање мења однос: само одбијање може постати повод за казну, па заштитник може спроводити сопствене захтеве упркос отпору. Заштиту је теже оспорити када заштитник контролише и средства потребна за оспоравање.

Здрава равнотежа моћи ослања се на центрифугалне притиске против концентрације и истовремено их јача. Тамо где алтернативе, надметање, отпор и нова удружења остају одрживи, они спречавају даље концентрисање.

Постојана равнотежа моћи јача се кроз образовање које шири знање и способности, прилике које држе алтернативе отвореним и одвраћање које повећава цену доминације. Када дође до сукоба, арбитража, рехабилитација, поправљање штете и прекид удруживања пружају начине да се решавају штета и неслагање без претварања спора у темељ трајне власти.

Сврха није само ограничити доминацију него ослободити људски потенцијал и несаломиву способност људи да се одупру свођењу на послушност.

Слободан свет могућ је само тамо где равнотежа моћи чува аутономију и спречава било ког појединца или институцију да системски намеће другима своју вољу.

Спонтани поредак

Спонтани поредак је значајна сила координације у којој децентрализовани преговори, размене и предузимљивост заједно стварају координацију великих размера без било каквог намерног плана или изричитог заједничког нацрта друштвеног или економског развоја, па и изван домета таквог плана.

Много поретка око нас већ настаје на тај начин. Нико није осмислио језик као потпун систем. Настао је док су небројени људи комуницирали, прилагођавали речи, стварали обичаје и одговарали једни другима кроз генерације. Интернет се развио кроз намерне пројекте и заједничке протоколе, али ниједан планер није осмислио целокупни систем у који је израстао.

У средишту спонтаног поретка је равнотежа. Равнотежа не значи утврђено или непомично стање. То је равнотежа која се непрестано мења док различити притисци делују једни на друге и систем се прилагођава.

Природне, друштвене и друштвеноекономске системе обликују ти притисци. Промене у једном делу имају последице другде, што изазива даље одговоре широм система. Оскудица, обиље, подстицаји, сарадња, сукоб, тражња и доступне алтернативе гурају понашање у различитим смеровима. Структура подстицаја усмерава то прилагођавање одређујући које се понашање награђује, обесхрабрује или чини скупим. Поредак настаје из деловања тих сила једне на другу, а не из контроле једне силе над целином.

Овај процес функционише кроз повратне информације. Људи делују, осећају последице, посматрају једни друге и прилагођавају се. Сваки одговор ствара нове информације које утичу на оно што следи. Понављаним прилагођавањем локалне интеракције могу се саставити у доследне обрасце које ниједан појединац није осмислио нити их у потпуности разуме.

Неке неуспехе није безбедно препустити покушајима и каснијим исправкама, јер последице могу постати неповратне пре него што повратне информације стигну да делују. Такви ризици захтевају припрему и координацију пре неуспеха, а не само прилагођавање после њега.

Када се штета може сакрити или пребацити на друге, повратне информације могу награђивати експлоатацију уместо сарадње. Спонтани поредак сам по себи не производи пожељне исходе; структура подстицаја обликује оно што настаје.

Централизована контрола омета овај процес када покуша да замени расподељене повратне информације прописаним исходом. Знање је расуто међу људима који се заиста суочавају с променљивим условима; много тога је локално, практично и привремено. Како расту обим и сложеност, централна хијерархија мора обрадити све више информација са све већих раздаљина, па неколицини доносилаца одлука постаје све теже да одговоре на читав систем једнако делотворно као људи који у њему реагују непосредно.

Спонтани поредак омогућава савладавање сложености кроз многе међусобно повезане тачке знања и прилагођавања. Координација настаје из нагомиланих одговора самог система. Пошто прилагођавање не зависи у потпуности од централне координације, поремећаји се могу апсорбовати локално, могу се развијати алтернативе, а шира структура може наставити да се преуређује око неуспеха.

Резултат је поредак који настаје: координација великих размера настала сталним деловањем мањих делова једних на друге. Поредак није нешто што се поставља изнад система. Систем га сам производи док његови делови одговарају једни другима и крећу се ка променљивој равнотежи.

Поредак се не може једноставно прописати законом. Поредак је исход који настаје када људи бирају сарадњу. Ако подстицаји гурају људе у сукоб, закон сам не може да их натера на сарадњу. Градити слободан свет значи стварати подстицаје који омогућавају сарадњу и поредак.

Мреже

Мрежа је структура повезаних појединаца или група који могу непосредно да комуницирају, координишу се и делују, без усмеравања сваког односа кроз централну власт.

Хијерархије усредсређују информације и одлучивање у малобројне централне тачке. Мреже их распоређују. Координација може расти одоздо када људи непосредно реагују на промене, размењују информације и организују се око практичних потреба.

Један од механизама је стигмергија: поступци остављају знакове који усмеравају касније поступке. ༆ Људи одговарају на оно што су други већ урадили, што сложеној координацији омогућава да настане и шири се без централног планера који усмерава сваки корак.

Ризом је зато изузетно снажна структура. За разлику од дрвета организованог око средишњег стабла, ризом се шири бочно кроз много повезаних коренова и изданака. Грана се, поново повезује, размножава и наставља да расте и кад су му делови оштећени. Ниједна тачка не контролише нити обухвата целину.

Мрежа није децентрализована само зато што нема формалну хијерархију; ако један чвор постане неопходан, зависност може поново створити полугу која је хијерархији потребна. Та зависност може настати и када се многи чворови ослањају на исте добављаче, средства, информације или посреднике који контролишу приступ, или када сама координација отежа одлазак из постојеће мреже.

Обим зато може поново створити зависност без формалне хијерархије; важно је да ли кључне функције остају оспориве и могу ли се пренети, преусмерити или заменити.

Зато стварне промене почињу одоздо. Промена наметнута одозго остаје зависна од централизоване власти која ју је наметнула. Промена која расте одоздо може се ширити кроз безброј независних тачака, јачати њиховим повезивањем и постајати све тежа за преузимање, гушење или поништавање.

Расподељене мреже стичу отпорност захваљујући резервама, алтернативним путевима и способности да се преуреде после неуспеха. Хијерархија концентрише неуспех заједно с контролом. Мреже се могу преуредити кроз друге везе, паралелно испробавати различита решења и заобилазити прекиде.

Спонтани поредак добија веће размере кроз мреже: координација расте из многих делова који делују једни на друге, док одсуство неопходне тачке контроле чини целину прилагодљивијом, отпорнијом и тежом за преузимање.

Слободно удруживање

Слободно удруживање искључује наметнуто чланство, обавезно учешће и сваку власт која спречава миран одлазак. Ниједна група не може захтевати нечије даље учешће дуже него што траје пристанак те особе. Људи остају слободни да оду, промене правац, поново се повезују и стварају алтернативе како им се потребе и интереси мењају.

Слободно удруживање почиње од појединца. Ступање у однос, организацију или заједницу не значи предају аутономије. Пристанак мора трајати док траје учешће; јучерашњи договор не може сутра постати трајно полагање права на некога.

Одлазак нема смисла ако значи губитак приступа основним животним потребама; слободно удруживање зависи од алтернатива довољно јаких да одбијање буде практично, а не само формално.

Те алтернативе морају бити и доступне кад затребају: место за боравак, начин да се до њега стигне и брига која се наставља током промене. Заједничке резерве и договори о прихватању људи могу то омогућити пре кризе. Нико не би смео сам да изнова гради средства за живот само да би могао да одбије једног пружаоца услуге.

Људи се природно удружују око заједничких интереса, потреба, односа и циљева. Те сродности стварају групе засноване на стварном слагању, а не на наметнутом чланству. Особа може истовремено припадати многим удружењима, од којих свако одражава други део њеног живота, а да ниједно не полаже право на целу особу.

Слагање не мора бити опште. Људи могу преговарати, правити компромисе и мирно решавати сукобе од случаја до случаја. Када им се циљеви превише разиђу, могу се раздвојити. Једно удружење може се поделити на неколико, сачувати односе који и даље функционишу, напустити оне који не функционишу и повезати се у сасвим нове облике.

Тако настаје огроман распон могућих уређења. Групе се могу образовати, делити, преклапати, поново повезивати и мењати правац како се околности мењају. Уместо да приморава људе с несагласним ставовима на једну одлуку, слободно удруживање допушта да различити одговори постоје истовремено. ༆ Мноштво настаје из неограничене разноликости људи и њихове способности да састављају различите облике удруживања. Плурализам постаје структурна последица слободе, а не нешто што се додељује одозго.

То мења и значење заједнице. Заједнички живот на некој територији не чини стотине хиљада или милионе странаца једним смисленим друштвеним телом. Заједница расте из односа, познанства, заједничке сврхе, близине и узајамне бриге. Јака локална удружења могу остати тесно повезана са ширим мрежама, а да их не прогута једна власт.

Већи обим зато сам по себи не захтева хијерархију. Мала удружења могу се повезивати хоризонталним мрежама које се преклапају, сарађивати тамо где им се интереси сусрећу и другде остајати независна. Информације, средства, знање и координација могу се кретати тим везама без проласка кроз централну командну структуру.

Не мора свака функција остати организована у данашњим размерама. Већа локална способност може смањити зависност људи од координације на великим удаљеностима. Тамо где шира координација остаје нужна, мреже могу проширити сарадњу међу областима без претварања те координације у устаљену власт над учесницима.

Чак и када сви чланови имају реч, координационо тело полаже право на власт када преузме опште право да одлучује које активности независни људи и удружења морају да му подреде.

Такве мреже остају отворене јер људи могу предлагати, испробавати, опонашати оно што ради, мењати га или створити алтернативу без чекања на одобрење одозго. Успешни облици шире се добровољним прихватањем. Неуспешни могу нестати, а да њихов неуспех не буде наметнут свима осталима.

Слобода одласка помаже да се ти односи не учврсте у владавину. Одлазак може значити потпуно напуштање, смањење учешћа, промену сарадника, стварање паралелног удружења или просто одбијање уређења које више не ради. Када одлазак значи губитак нечега што се не може лако надокнадити или када исто искључење прати човека кроз разна удружења, слобода зависи и од способности да се ти услови оспоре или промене, не само да се од њих оде. Тамо где се миран разлаз спречава, а учешће постаје обавезно, удруживање више није слободно.

Људи могу напустити удружење, а да не избегну одговорност за штету коју су нанели или обавезе које су добровољно прихватили и на које су се други разумно ослонили. Одговорност за обавезу не оправдава аутоматски присиљавање некога да је испуни. Арбитража, поправљање штете, раздруживање и други одговори могу решавати прекршене обавезе ако остану везани за конкретан спор. Одговорност се односи на конкретну штету или обавезу; не може постати власништво над особом или општа дужност послушности.

Одбијање сарадње само по себи није принуда. Употреба контроле над неопходним добрима да би се изнудила послушност, или спречавање приступа другима који су спремни да сарађују, јесте принуда.

Неке штете се не могу избећи самим раздвајањем, посебно када су њихове последице расуте или пребачене на људе који им не могу просто измаћи, па слаби повратна спрега која би иначе ограничавала штетно понашање. Децентрализација не значи да сваки одговор мора остати локалан; када штета погађа људе у различитим удружењима или областима, погођени могу координисати деловање преко тих граница, договорити заједничка мерила или пратити последице.

Тамо где раздвајање не може спречити штету ни зауставити њено трајање, погођени се могу бранити, тражити посредовање или деловати са другима да је зауставе. Заустављање заједничке опасности може захтевати привремена ограничења поступања које друге излаже ризику, чак и када се погођени не слажу и појединачна одговорност није јасна. Ограничења и начин на који њихов терет пада на људе захтевају посебно оправдање.

Тврдња да је нанета штета сама не решава спор; заштита мора остати везана за заустављање конкретне штете, а не постати основ за ширу или неограничену контролу. Они који интервенишу не постају имуни на преиспитивање; могућност да се оспоре разлози, средства или наставак интервенције не сме зависити само од оних који је спроводе. Независно преиспитивање мора укључити стварну моћ да се измене неоправдана ограничења или интервенција заустави када њено оправдање отпадне.

Неки проблеми остаће нерешени уместо да се створи трајна власт чија гаранција решења зависи од моћи да принуди све учеснике.

Слободно удруживање не прописује један коначан облик организације друштва. Његова снага је управо у томе што ово питање оставља отвореним. Оно омогућава радикално слободним и аутономним људима да стално обликују сопствене односе, стварајући друштвени поредак небројених удружења која се преклапају уместо једне структуре с влашћу да их све обухвати.

Узајамна помоћ

Узајамна помоћ је сарадња заснована на узајамности: људи помажу једни другима јер наши интереси не морају бити у сукобу. Сви имамо различите потребе, способности, знања, средства и прилике. Делећи их, обе стране могу бити у бољем положају него пре.

Слободан свет се удаљава од односа у којима добитак једног значи губитак другог. Богатство се ствара производњом нове вредности. Сарадња може обема странама донети више него што би саме створиле, али однос није заиста обострано користан ако добици зависе од пребацивања трошка на друге. Такве односе је лакше градити када се уклоне препреке за улазак и вештачка оскудица, чиме се отвара више начина да се људи старају о себи и другима.

Узајамност јача кроз односе који се понављају. Снажна суседства и заједнице расту из пријатељства: људи се познају, брину о томе шта се дешава другима, деле храну, алат, вештине, знање, кров над главом, време и подршку. Када људи више нису странци онима око себе, човек који западне у сиромаштво или остане без дома није више невидљив проблем препуштен удаљеној институцији. Његове потребе виде људи који га познају и имају разлога да брину.

Ти односи могу се повезати у шире мреже узајамне помоћи, носећи подршку изван круга оних који се већ знају и умножавајући оно што појединац или суседство сами могу пружити. Један има храну, други празну собу, трећи уме нешто да поправи, подучава, узгаја, гради, превози или негује. Што се више ти односи преклапају, више је путева којима људи могу потражити подршку и мање морају да зависе од једне институције за приступ ономе што им треба.

Узајамност не захтева узвраћање од свакога ко прима негу. За некога ко не може сам да оде или организује подршку, слобода зависи од тога да бригу не контролише само једна особа или један однос.

Више неговатеља чије се улоге преклапају и независни односи олакшавају оспоравање злостављања и наставак неге током промена. Када особа не може да да информисан пристанак, брига треба где год је могуће да прати њене исказане жеље и остане ограничена на њене потребе. Зависност никоме не даје власништво над особом.

Поуздана узајамна помоћ захтева и одржавање. Људи имају разлога да одржавају услуге које користе, до којих им је стало или које ће им можда касније требати. Наставак пружања зависи од редовног улагања рада и средстава, заједничких резерви и предаха за исцрпљене неговатеље и оне који одржавају услуге.

Брига неће увек све једнако оптеретити у исто време, али шире мреже могу распоредити те неједнаке терете на више људи, средстава и односа уместо да остану на једној особи. Током несташице, видљивост потреба и расположивих залиха омогућава људима да преговарају о приоритетима и траже помоћ изван локалне мреже. Потреба не може створити непостојећа средства, али ни оскудица не може засновати право на послушност.

Узајамна помоћ није саможртвовање. Напредујемо када и људи око нас могу да напредују. Безбеднији, здравији, слободнији и способнији људи чине и наше животе безбеднијим, богатијим и слободнијим. Лично и заједничко благостање јачају једно друго уместо да буду на супротним странама једначине.

Доминација и освета поново стварају услове сукоба уместо мира. Узајамна помоћ на патњу одговара бригом, љубављу и надом, а истовремено гради материјалне услове који смањују вероватноћу да се патња понови.

Миран свет у ком желимо да живимо стварамо тако што начинимо први корак ка његовој изградњи: помажемо једни другима сада, јачамо односе око себе и чинимо их довољно снажним да нико не мора сам да се суочи са светом.

Пријатељство

Снажна заједница почиње пријатељством, не апстракцијом заједнице. Пријатељство је лично, намерно, добровољно и непосредно га обликују људи у њему. Ниједна шира целина не полаже право на однос само зато што двоје људи припадају истом месту, групи или циљу.

Пријатељима није потребна спољна власт да прописује њихов однос или их присиљава на слагање. Сами одлучују како ће се односити једни према другима, где су им границе и када однос треба променити или окончати. Слобода удруживања мало значи без слободе разилажења.

Пријатељство има и природну границу. Не може порасти у један однос који обухвата све, и то је део његове снаге. Пријатељства могу остати мала, а ипак се преклапати и повезивати споља, тако да се сарадња шири без везивања свих у једно друштвено тело. Шире мреже омогућавају координацију и људима који нису пријатељи, а да саме не постану једно друштвено тело.

Циљ је стварати пријатељства, а не градити заједнице. ༆ Нека снажније заједнице израсту из односа које људи заиста бирају.

Ненасиље

Ненасиље је пожељнија стратегија за изградњу слободног света. Начини којима градимо нови свет обликују навике, подстицаје, организације и расподелу моћи који из њих настају. Политичко насиље мења саму структуру подстицаја отпора, награђујући тајност, командовање, принуду и организације способне да концентришу силу.

Политичко насиље може ојачати структуре које настоји да оспори. Када људи виде насиље, плаше се. Страх их гура ка институцијама које обећавају заштиту: полицији, војсци и влади. Насиље зато може ојачати органе принуде управо оне хијерархије која се оспорава, дати влади веће оправдање за полицијски надзор, праћење, репресију и силу, а ширу јавност окренути против оних који је оспоравају.

Влада већ има огромну предност у организованом насиљу. Контролише полицију, војску, затворе, обавештајне системе, оружје и логистичке мреже изграђене да спроводе њену власт. Насиље јој допушта да одреди услове сукоба и искористи своју највећу предност.

Ненасиље напада хијерархију из другог правца. Директна акција, грађанска непослушност, штрајкови, одбијање, узајамна помоћ, самодовољност, изградња заједнице, стварање алтернатива и повлачење учешћа нападају зависности које омогућавају рад централизованих институција. Влада не делује само силом; зависи од сталне сарадње.

Нада је такође политичка моћ. Циљ није терором натерати људе у борбу, већ их надахнути могућношћу мирног и слободног света у ком могу добро живети, следити своје снове, развијати потенцијал и помагати једни другима. ༆

Нада постаје стварна кроз искуство. Пријатељство, узајамна помоћ, аутономија, самодовољност, баште, сарадња, директна акција и делотворне алтернативе дају људима делиће другог начина живота већ сада. Префигурација расподељује способности пре него што централизована власт нестане. Како људи постају способнији да задовоље потребе слободним удруживањем, узајамном помоћи, независним знањем и алтернативама, зависност од централизованих институција почиње да слаби.

Насилна револуција носи ризик да крене у супротном смеру. Уништење постојеће владе не уништава нужно структуру концентрисане моћи. Наоружане организације концентришу оружје, тајност, команду, обавештајне податке, логистику и оперативне способности. Ако постојећа влада падне пре него што се моћ и способности расподеле, организација најспособнија за насиље уједно је у најбољем положају да попуни настали вакуум моћи. Владар се мења, а структура остаје доступна за преузимање.

Ненасиље не значи пацифизам ни одрицање од самоодбране. Одбрамбена сила може бити неопходна када се непосредна штета иначе не може зауставити. Циљ је зауставити доминацију, а не учинити силу организационим принципом ослобођења. Насиље остаје последње средство.

Способност самоодбране може опстати док њена употреба остаје одбрамбена и привремена. Равнотежа моћи одржава одбрамбену способност расподељеном и оспоривом, а слободно удруживање спречава да привремена сила постане трајна структура власти.

Дуготрајне претње захтевају припрему, поуздано снабдевање, заједничке информације и координацију удружења. Људи могу поверити одређене одбрамбене задатке искуснима, али њихове улоге морају остати ограничене на функцију и отворене за оспоравање. Опасност је посебно велика у одбрани, јер сама одбрамбена способност може постати нова концентрација моћи. Разлика остаје стварна само док оружје, залихе и спољна подршка остају изван искључиве контроле било које појединачне групе.

Расподељена одбрана носи и другу опасност: припреме једног удружења могу уплашити друго, чији одговор затим изгледа као потврда страхова првог. Где је могуће, непосредан контакт, независна провера узнемирујућих тврдњи и узајамна ограничења мобилизације могу обема странама омогућити повлачење без одрицања од способности да се бране.

Координација у ванредним околностима мора остати ограничена на задатак и отворена за оспоравање. Расподељена одбрана ипак може бити поражена; ни централизована команда не гарантује опстанак.

Слобода не треба да стигне тек после борбе. Треба да буде препознатљива у начину на који се борба живи.

Правило 3,5%

Системска промена не захтева да читаво становништво устане одједном.

Истраживање Ерике Ченовет и Марије Стефан показало је да су велике ненасилне кампање за промену режима, независност или крај окупације између 1900. и 2006. успевале више него двоструко чешће од насилних кампања.

Из тог истраживања касније је произашло правило 3,5%: у изворном скупу података ниједна ненасилна кампања није пропала пошто је на врхунцу активно мобилисала најмање 3,5% становништва.

Влада не делује само полицијском и војном силом. Зависи од људи широм друштва који настављају да раде, слушају, спроводе наредбе, преносе средства, одржавају инфраструктуру и прихватају њену власт. Влада зависи од сарадње много већег броја људи него што је оних који стварно владају.

Активни учесници само су један део тог притиска. Како се учешће и одбијање шире, сарадња постаје мање поуздана. Радници престају да сарађују. Наредбе остају неизвршене. Присталице мењају страну. Људи изнутра престају да спроводе директиве. Институције почињу да отказују. Равнотежа моћи се помера јер структура губи људску сарадњу потребну за свој опстанак.

Ненасилни покрети могу окупити много шири круг учесника јер отпор не захтева да свако постане војник. Људи могу штрајковати, бојкотовати, одбијати, повлачити подршку, давати средства, пружити уточиште другима или једноставно престати да сарађују.

Касније истраживање показало је да су ненасилне кампање после 2010. постале мање успешне. Ченовет указује и на то да су владе прилагодиле своје противмере и на све веће ослањање покрета на брзу мобилизацију без организације, стратегије и истрајности потребних за одржавање притиска. Мобилизација може отворити прилику, али без трајне организације и практичних способности она се може затворити пре него што се изграде услови трајне промене.

Правило 3,5% није закон ни гарантован праг. Већина успешних ненасилних покрета никад није достигла 3,5%, а касније истраживање уочило је привидан изузетак. То је историјски образац, не формула успеха.

Поука правила 3,5% није да тачно 3,5% становништва може натерати било коју владу на предају.

Већ да преображај не захтева једногласно буђење.

Директна акција

Директна акција значи непосредно деловати на проблем уместо тражити од власти да га реши за нас. Тражење реформе преко власти преноси промену навише. Директна акција оставља иницијативу људима којих се проблем тиче.

Оно што видимо није само корупција. Систем следи подстицаје и концентрације моћи уграђене у њега. Замена представника може изменити одлуке, али оставља механизам власти нетакнутим. Представничка политика затрпава узрок и последицу слојевима бирократије: људи делују, па чекају да институције одлуче шта ће бити. Директна акција ствара промену овде и сада. Људи виде резултат, испробавају га и надограђују.

Директна акција не тражи дозволу. Људима није потребно овлашћење одозго да сарађују, решавају проблеме, повлаче подршку или стварају алтернативе. Промена може почети где год људи већ имају способност да делују, па се ширити одоздо када други усвоје оно што делује.

Људи у основи друштва имају моћ јер хијерархија не може сама да функционише. Штрајк одмах открива ту зависност. Општи штрајк може зауставити велики део механизма одједном. Дивљи штрајк показује да радници могу употребити колективну моћ не чекајући одобрење институција које их представљају.

Директна акција претвара ту зависност у средство притиска. Разлика је између противљења структури и уклањања нечега што јој је потребно за рад. Одбијање и повлачење мењају сам однос.

Директна акција гради алтернативе које хијерархију чине мање потребном. Узајамна помоћ, самодовољност, независна размена, задруге и паралелне институције оспособљавају људе да непосредније задовоље своје потребе.

Обе стране јачају једна другу. Заустављајте механизам док градите алтернативе. Отпор смањује способност хијерархије. Изградња смањује зависност од ње.

Људи могу повући послушност, а нужан рад наставити кроз непосредну сарадњу с онима који од њега зависе. Привремени прекид може створити полугу, али остаје питање ко сноси цену. Када та полуга зависи од ускраћивања људима који имају мало контроле над оспораваном структуром, отпор пребацује цену притиска на њих. Дуготрајно повлачење из неопходних функција захтева заменске путеве или непрекинут приступ. Отпор који изгладњује сопствене алтернативе јача захтев за обновом командовања.

Изградња може створити и сопствене притиске. Када људи зависе од изграђеног, они који то одржавају имају више да изгубе прекидом и могу постати опрезнији у сукобу. Отпор, пак, може угрозити алтернативе које људи настоје да сачувају. Напетост се смањује када алтернативе могу преживети прекиде захваљујући резервним капацитетима и другим путевима, а отпор одузима хијерархији оно што јој треба без уништавања способности од којих људи зависе.

Директна акција постаје префигурација јер људи граде слободан свет кроз односе и институције које стварају сада, уместо да слободу одлажу до неке будуће победе.

Ниједна појединачна акција не мора преобразити читав систем. ༆ Сваки успешан чин може сада нешто решити, повећати аутономију и омогућити даље деловање. Када се те способности повезују и умножавају одоздо, померају равнотежу моћи.

Башта

Слободан свет не мора почети свуда одједном. Почиње где год људи поврате способност да обезбеде себи и другима оно што им треба. Узгајајте храну. Учите корисне вештине. Делите алат. Радите с људима којима верујете. Подржите локалне произвођаче и задруге. Почните нечим корисним што може трајати и ширити се.

Башта је и дословна и структурна. Она претвара земљу, знање, рад и сарадњу у нешто што људи непосредно користе. Заједничка радионица даје простор за израду и поправку потребних ствари. Пијаце повезују узгајиваче и купце у непосредној размени. Свака скраћује ланац између потребе и људи који је могу задовољити.

Поента није неки одређени економски модел.

Самодовољност јача кроз сарадњу, не изолацију. Једна особа не може све, нити треба. Људи развијају различите вештине, деле рад, размењују производе и помажу тамо где су најспособнији. Када се баште повежу с кухињама, радионицама, задругама, локалним произвођачима и суседским услугама, изоловани пројекти почињу да стварају ширу мрежу практичне независности. Што више знања, алата и производних способности људи сами поседују, то имају више избора у односима од којих им живот зависи.

Градите локално. Упознајте суседе. Склапајте пријатељства радећи корисне ствари заједно. Људи виде шта недостаје, шта стално отказује и шта је другима заиста потребно. Проблеме је лакше решити када они који их трпе могу непосредно разговарати с онима који могу помоћи.

Ти односи могу се ширити без раста хијерархије. Различите групе могу се специјализовати и остати аутономне, непосредно се повезујући када им сарадња користи. Ниједна организација не мора пружати све или контролисати целину. Густо поље удружења која се преклапају јача због својих разлика: много вештина, односа, извора и путева за заобилажење неуспеха.

Није важно назива ли се нешто алтернативом. И алтернативе имају сопствене подстицаје, па важи исто питање: шта у пракси подстичу? Задруга која поново ствара командовање мало је променила. Практичан тест гласи: могу ли људи променити начин рада, одбити услове или отићи, а да не изгубе једини пут до основне потребе?

Башта зависна од једног извора воде или радионица од знања једне особе остаје рањива управо због те зависности. Вештине које се могу пренети, методи који се могу поновити, заједнички алат и снабдевање из више извора одржавају користан рад, а да притом нико не постане неопходан.

Није потребно потпуно се одвојити од постојећег света. Почните оним што можете приближити непосредним односима: једним извором хране, једном вештином, алатом, услугом, задружним пројектом, јачим пријатељством. Сваки пренос је мали, али оставља нешто на чему следећи може градити. Временом изоловани пројекти постају мреже, мреже постају отпорне, а зависност се распршује.

Башти не треба дозвола да постане шума. Расте где има простора, грана се где услови дозвољавају, повезује се с оним што већ живи и даје семе новог раста. Градите слободан свет тако: локално, непосредно, мирно и одоздо према споља.

Прозор могућности

Слободан свет се гради пре револуционарног тренутка, не после њега.

Уклањање људи који контролишу централизоване институције не расподељује способности које су те институције контролисале. Храна и даље мора стизати. Људима и даље требају чиста вода, лекови, кров над главом, комуникација, превоз, заштита и начини решавања сукоба. Ако те способности остану концентрисане, онај ко их најбрже обнови наслеђује огромну моћ.

Одлучујући посао зато се обавља пре привидне прекретнице.

Слободно друштво постепено се развија кроз односе, вештине, институције и инфраструктуру који већ функционишу мимо централизоване команде. Мреже узајамне помоћи, локални системи хране, задруге, независна комуникација, расподељена енергија, могућност поправки, отворено знање, мреже неге, решавање сукоба и децентрализована самоодбрана преносе практичне способности из централизованих институција у руке људи који зависе од тих способности.

То је стратешки смисао префигурације: градити ново у оклопу старог. Видљиви прекид може доћи нагло. Способност да се тај прекид преживи развија се полако.

Прелаз не захтева један чист рез. Старе институције могу остати доминантне док се нови односи развијају упоредо. Неке функције могу се брзо децентрализовати, а друге остати централизоване много дуже. Људи могу користити и прилике у постојећим структурама када то повећава њихову практичну аутономију или способност организовања ван њих. Те прилике могу се искористити без претварања постојеће структуре у средство преображаја. Нови свет ће у почетку бити делимичан, са компромисима и испреплетен са светом који замењује.

Ако алтернатива зависи од истих централизованих институција које треба да замени, оне је могу упити без промене равнотеже моћи.

Алтернатива може пружити нешто потребно, а и даље зависити од земље, залиха, инфраструктуре или других ресурса под контролом старе структуре. Тако стара структура може се ослободити дела терета, а задржати велики део утицаја који јој даје та зависност. Преузимање функције није исто што и замена зависности; равнотежа се помера тек када људи стекну већу способност да наставе без контроле старе структуре над оним од чега зависе.

Алтернативе могу бити потискиване када постану способне да замене централизоване функције. Како смањују зависност од централизованих институција, тим институцијама расте и подстицај да их обуздају. Где репресија још може пресећи сваки извор снабдевања, сама распршеност није заштита. Заједничко знање и подршка међу независним мрежама омогућавају наставак рада када се изгуби неко место или организација, тако да ниједна појединачна структура својим уклањањем не може уништити алтернативу.

Префигурација гради заштитну мрежу која спречава да институционални слом постане друштвени слом.

Циљ није створити једну чисту енклаву изван друштва. Циљ је умножити просторе у којима људи решавају проблеме другачијим односима, повезати те просторе хоризонтално и постепено преносити све више свакодневног живота у њих. Свака зависност замењена добровољном алтернативом слаби утицај старог система. ༆ Сваки однос узајамне подршке повећава способност људи да одбију.

Прелаз може бити постепен у изградњи, а брз по последицама.

Прозор могућности отвара се када централизоване институције изгубе довољно способности или легитимитета да аранжмани сматрани трајним постану предмет преговора. То не захтева потпуни цивилизацијски слом. Ланац снабдевања се прекине. Влада изгуби легитимитет. Корпорација напусти град. Мрежа струје откаже. Валута постане непоуздана. Штрајк заустави уобичајене услуге. Монопол више не може пружити оно од чега људи зависе. Централизовани системи отказују неравномерно, по месту, сектору и функцији.

Сваки неуспех отвара простор у којем алтернативе могу преузети део онога што стара структура више не може да пружи.

Такви простори могу се отварати више пута. Паралелне институције развијају се током релативне стабилности. Централизовани систем слаби. Постојеће алтернативе преузимају неке функције. Оне се стабилизују, уче, повезују и у следећу кризу улазе способније него пре. Стара хијерархија може опстати, али сваки циклус може оставити људе мање зависним од ње.

То није стратегија чекања слома. То је припрема за услове које нико не може поуздано предвидети.

Када централизоване институције ослабе, слобода не настаје сама од себе. Криза доноси страх, оскудицу, неизвесност и потребу за поузданим поретком. Такви услови могу ојачати узајамну помоћ, али и фашизам, милитаризам, организовани криминал, верску ауторитарност или нову владу која обећава обнову стабилности.

Вакуум моћи значи потребу за функцијама које се више не пружају поуздано. Ко ће га попунити зависи од тога ко може задовољити те потребе.

Онај ко може пружити храну, лекове, комуникацију, превоз, заштиту и функционалну инфраструктуру стиче огроман утицај. Ако само ауторитарне организације поседују те способности, уплашени људи могу прихватити командовање јер хијерархија изгледа као једина структура која још функционише.

Зато је префигурација и припрема против ауторитарног наслеђивања власти. Паралелне институције развијене пре кризе дају људима друго место коме се могу обратити. Расподељене вештине, постојећи односи, делотворне мреже и искуство сарадње без команде смањују вакуум који би централизовани слом иначе створио.

Без тих алтернатива, слом не укида зависност. Он је појачава.

Алтернативе морају и да функционишу. Ако учешће захтева слободно време, новац или сигурност, оно је најтеже управо људима под највећим притиском. Већина неће прихватити читаву филозофију пре него што им се придружи. Могу доћи зато што је храна приступачна, брига о деци поуздана, крај безбеднији, радионица за поправке штеди новац или их учесници третирају достојанствено. Слободно удруживање, узајамна помоћ и спонтани поредак постају убедљивији када их људи непосредно искусе.

Практично мерило гласи: задовољава ли алтернатива стварну потребу, а истовремено повећава аутономију и расподељује способности?

Пројекат који не ради под притиском неће помоћи људима да прођу кроз кризу. Пројекат који функционише концентрацијом контроле може једноставно постати следећа хијерархија. Алтернатива делује само када њени методи чувају аутономију и слободно удруживање.

Испробајте замену пре него што се ослоните на њу: може ли се и даље обезбеђивати све што је потребно када финансирање престане, добављач закаже или кључни људи оду? Обични кварови и стварни преноси откривају шта и даље зависи од централизованих институција. Нагли слом може наступити пре него што тај рад буде довољан. Тада очување залиха, одржавања и неге има предност над проглашавањем независности; привремена зависност не ствара трајно право на командовање.

Ови процеси теку истовремено: градите способности које сада задовољавају потребе, а њима смањујте зависност од доминације. Без изградње, отпор може оставити вакуум. Без отпора, алтернативе могу остати затворене у постојећем систему.

Циљ је да централизоване институције постају постепено све мање потребне.

Функције се могу премештати једна по једна. Знање може измаћи централизованој контроли. Привремена узајамна помоћ може постати трајна друштвена инфраструктура. Неформални путеви снабдевања могу постати постојане мреже. Заједнице могу очувати уређења која су функционисала у ванредним околностима. Чак и неуспели пројекти могу оставити вештине, односе, алат и знање који следећи покушај чине јачим.

Оно што су људи досад изградили не одређује границе онога што могу изградити. Ослобађање људске домишљатости подстиче иновације и чини достижним оно што је некада изгледало немогуће.

Успех можда неће изгледати као пад владе или подизање заставе над њеним зградама. Може изгледати као дуготрајан пад значаја централизованих институција док се њихове корисне функције селе другде.

Одлучујућа победа није заузимање механизма.

Она је у томе да се механизам учини непотребним.

Остаје неизвесно када ће се отворити следећа велика прилика. Системи могу преживети нестабилност, упити опозицију, променити руководство, пребацити трошкове, реформисати се или прибећи репресији. Стратегија зависна од предвиђања слома је крхка.

Префигурација не захтева предвиђање. Ако постојећи систем опстане, независни односи и способности побољшавају живот сада. Ако постепено пропада, алтернативе могу преузимати функције које напушта. Ако кризе долазе изнова, свака прилика може ојачати паралелно друштво. Ако се догоди већи прекид, мреже са залихама, вештинама и већ делотворним односима дају људима алтернативе способне да спрече да настали вакуум попуни друга централизована власт.

Прозор могућности зато није нешто што треба чекати.

То је нешто чему се приближавамо изградњом.

Слободан свет расте док хијерархија још делује трајно. Свака башта, пријатељство, задруга, вештина, мрежа, чин узајамне помоћи и независни извор практичне способности ствара још једно место одакле људи могу деловати без чекања на дозволу. Како се алтернативе повезују, зависност се распршује и обликује се равнотежа моћи.

Када се следећи прозор отвори, слобода не мора почети ни из чега.

Слободан свет ће чекати.

Vox Libera

Темељно полазиште

„Ништа није опасније од догматског погледа на свет — ништа више не ограничава, не заслепљује за новине и не разара отвореност према новом.“ — Стивен Џеј Гулд

„Важно је укинути несвесни догматизам због ког људи мисле да је њихов начин гледања на стварност једини разуман поглед на свет. Мој циљ је да људе доведем у стање општег агностицизма, не само о Богу, него о свему. Ако човек може да види ствари само кроз сопствени систем веровања, осуђен је да постане готово глув, нем и слеп. Људе је могуће видети тек када човек може да види свет онако како га они виде. То је герилска онтологија — разбијање погледа кроз један модел и давање људима перспективе више модела.“ — Роберт Антон Вилсон, интервју „У потрази за космичком интелигенцијом“ са Џефријем Елиотом (1980)

„Одређени појмови и идеје могу се препознати као ‘антипојмови’. То су изрази који у ствари замагљују наше разумевање уместо да га олакшавају и отежавају нам схватање других ваљаних појмова. Једна важна врста антипојмова јесте такозвани ‘пакет’: сваки израз чије значење прикрива прећутну претпоставку да одређене ствари иду заједно, иако у стварности не иду.“ — Родерик Т. Лонг

„Другим речима, не постоји један једини образац. Једина доследна појава управо је чињеница промене и свест о различитим друштвеним могућностима која из ње следи.“ — Дејвид Гребер и Дејвид Венгроу, Зора свега

Структура подстицаја

„Човек се, као и сва жива бића, прилагођава и навикава на услове у којима живи, а стечене навике преноси наслеђем. Тако човек, рођен и одрастао у ропству, потомак дугог низа робова, када је почео да мисли, поверовао је да је ропство суштински услов живота; слобода му је изгледала немогућа.“ — Ерико Малатеста

„Тешко је натерати човека да разуме нешто када му плата зависи од тога да то не разуме!“ — Аптон Синклер, Ја, кандидат за гувернера: и како сам изгубио (1935)

„Досад смо подстицаје анализирали кроз теорију јавног избора, која претпоставља да су појединци у политичкој арени у основи исти као они изван ње. Али та претпоставка можда је ипак превише оптимистична према политици. Институционални филтери политике на крају одабирају оне којима су положаји моћи привлачни. Пристојни, човечни људи неће желети да буду надзорници на плантажи робова. Из истог разлога, они који каријеру проводе као затворски чувари, полицајци, тужиоци, агенти граничне службе, генерали и председници обично су људи којима одговара дискрециона моћ и насилна власт над другима. Чак и ако људи од принципа неко време заузму такве положаје, вероватно ће их брзо заменити амбициозни људи спремни да погазе морал како би стекли и задржали моћ. Зато системи моћи стварају институционалне филтере и селекционе ефекте с једном једноставном и разорном последицом: најгори доспевају на врх.“ — Нејтан Гудман, Укидање: перспектива економисте ๖

„Раднике данас спутава читав низ прописа, пореза, закона о интелектуалној својини и пословних субвенција који, у збиру, ометају улазак потенцијалних алтернативних послодаваца на тржиште и самозапошљавање.“ — Шелдон Ричман

„У стварности капиталистички систем одређује структурно присуство монопола које одобрава држава.“ — Ерик Флајшман

„Даље, владин монопол над средством размене даје јој моћ да уместо солвентности користи дуг као средство кредита за олакшавање размене и да посредством тог монопола спречава размену док се најпре не намире повлашћена потраживања.“ — Дајер Д. Лам

„Данас нико не види, или не жели да види, да се у наше доба поробљавање већине људи заснива на новчаним порезима, наметнутим на земљу и другде, које влада убира од поданика.“ — Лав Толстој, Шта да радимо?, поглавље XX

„Сталним процесом инфлације владе могу потајно и неприметно одузети значајан део богатства својих грађана. Тако не само да одузимају, него то чине произвољно; и док процес осиромашује многе, неке заправо обогаћује.“ — Џон Мејнард Кејнз, Економске последице мира

„Капитализам је свуда исти. Да би опстао и напредовао, потребно му је трајно стање делимичне оскудице: потребно му је да одржи цене и створи гладне масе које ће радити под било којим условима.“ — Ерико Малатеста

„Некако ме мање занимају тежина и вијуге Ајнштајновог мозга него готово потпуна извесност да су људи једнаког дара живели и умирали на пољима памука и у знојним радионицама.“ — Стивен Џеј Гулд

„Јер они које данас називају злочинцима уопште нису злочинци. Глад, а не грех, мајка је савременог злочина.“ — Оскар Вајлд, Душа човека у социјализму

„Ропство, заштита и монопол налазе браниоце не само међу онима који од њих имају користи већ и међу онима који због њих пате.“ — Фредерик Бастија

„Класа која има моћ да пљачка у великим размерама има и моћ да контролише владу и озакони своју пљачку.“ — Јуџин Дебс

„Када пљачка постане начин живота једне групе људи у друштву, они током времена себи створе правни систем који је допушта и морални кодекс који је слави.“ — Фредерик Бастија

„Сада се законска пљачка може вршити на бесконачно много начина. Зато имамо бесконачно много планова њеног организовања: царине, заштиту, повластице, субвенције, подстицаје, прогресивно опорезивање, јавне школе, загарантоване послове, загарантовану добит, минималне плате, право на помоћ, право на средства за рад, бесплатан кредит и тако даље, и тако даље.“ — Фредерик Бастија, Закон

Хијерархија

„Већина власти почиње као сирова моћ гангстера и развија се у ‘легитимну’ власт прећутног пристанка. То је свакако историја националне државе. Фрид примећује да је легитимитет средство спајања идеологије с моћи. Функција легитимитета јесте ‘објаснити и оправдати постојање концентрисане друштвене моћи коју поседује део заједнице и дати сличну потпору одређеним друштвеним порецима, односно одређеним начинима расподеле и усмеравања тока друштвене моћи’.“ — Харолд Баркли, Људи без владе ๖

„Укинути власт или владу не значи уништити појединачне или колективне снаге које делују у друштву, нити утицај који људи врше једни на друге. То би човечанство свело на скуп непокретних и раздвојених атома; немогућност која би, кад би се могла остварити, уништила свако друштво и задала смртни ударац човечанству. Укинути власт значи укинути монопол силе и утицаја. То значи укинути стање у коме друштвена сила, то јест колективна сила свих у друштву, постаје оруђе мисли, воље и интереса малог броја појединаца. Они помоћу колективне силе гуше слободу свих других за корист својих идеја. Другим речима, то значи уништити начин организације којим се будућност, између једне револуције и друге, искоришћава у корист тренутних победника.“ — Ерико Малатеста

„Где има власти, нема слободе.“ — Петар Кропоткин

„Када су се Ворен и Прудон, тражећи правду за рад, суочили с препреком класних монопола, увидели су да ти монополи почивају на Власти и закључили да не треба јачати ту Власт и тако учинити монопол општим, већ је потпуно искоренити и дати пун замах супротном начелу, Слободи.“ — Бенџамин Р. Такер

„Хијерархијске организације устројене су да усклађују људско понашање пре свега утицајем хијерархијске структуре контроле. У идеалној хијерархији сви утицаји и поруке између двоје ‘радника’ морају проћи кроз заједничког руководиоца. Како сложеност колективног понашања расте, повећава се број независних утицаја, а руководилац више не може све да их обради и пренесе. Помаже повећање броја руководилаца и смањење броја људи које сваки надзире. Али и та стратегија отказује када сложеност колективног понашања пређе сложеност појединца. Мреже које омогућавају непосредније бочне интеракције немају то ограничење. Када сложеност колективног понашања пређе сложеност једног човека, хијерархијска контрола постаје неделотворна. Хијерархијски контролисани системи морају уступити место умреженим системима. На тачки када колективна сложеност достигне сложеност појединца, раст сложености наилази на границе хијерархијских структура. Оне не могу обезбедити већу сложеност и морају уступити место структурама у којима преовлађују бочне интеракције. Такве интеракције, које замењују контролну функцију, постојале су и у хијерархијским структурама, али постају неопходне када хијерархијска контрола закаже због велике сложености колективног понашања.“ — Раст сложености: од људских бића до људске цивилизације, профил сложености

„Цивилизација заснована на власти и покорности нема средства за самоисправљање. Делотворна комуникација тече само у једном смеру: од групе господара ка потчињеној групи. Сваки кибернетичар зна да таквом једносмерном каналу недостаје повратна информација и да се он не може понашати интелигентно.“ — Роберт Антон Вилсон, „Тринаест хорова за божанског маркиза“, цитира Кевин Карсон у Стоној регулаторној држави

„Појединачни чин послушности камен је темељац не само снаге ауторитарног друштва него и његове слабости.“ — Роберт Шеј и Роберт Антон Вилсон, Трилогија Илуминијатус!

„Тлачитељ не би био тако снажан да нема саучеснике међу потлаченима.“ — Симон де Бовоар

„[...] главни непријатељ, стратешки противник јесте фашизам [...] И то не само историјски фашизам, Хитлеров и Мусолинијев — који је тако успешно мобилисао и користио жељу маса — него и фашизам у свима нама, у нашим главама и свакодневном понашању, фашизам због ког волимо моћ, желимо баш оно што нас потчињава и искоришћава.“ — Мишел Фуко, предговор за Анти-Едипа

„Ако људи користе слободу тако да се одрекну слободе, јесу ли после тога ишта мање робови? Ако народ плебисцитом изабере човека за деспота над собом, остаје ли слободан зато што је деспотизам сам створио? Да ли присилне указе које он издаје треба сматрати легитимним јер су крајњи исход њихових гласова? Једнако би се могло тврдити да источни Африканац који у присуству другог сломи копље да би му постао слуга и даље задржава слободу јер је слободно изабрао господара.“ — Херберт Спенсер, Човек против државе

„Човек није ништа мање роб зато што му је допуштено да једном у неколико година изабере новог господара.“ — Лајсендер Спунер, Нема издаје бр. VI: Устав без власти

„Слободан избор господара не укида господаре ни робове. Слободан избор међу широким низом добара и услуга не значи слободу ако та добра и услуге одржавају друштвену контролу над животом рада и страха — односно ако одржавају отуђење. А спонтано обнављање наметнутих потреба код појединца не успоставља аутономију; само сведочи о ефикасности контроле.“ — Херберт Маркузе, Човек једне димензије

„Онај ко покуша да контролише другога јесте владар, агресор, уљез; природа тог упада не мења се било да га изводи један човек против другог, попут обичног злочинца, један против свих, попут апсолутног монарха, или сви против једног, попут модерне демократије.“ — Бенџамин Р. Такер, 1890.

„Нико никада не осваја власт с намером да је се одрекне. Моћ није средство, него циљ. Диктатура се не успоставља да би се сачувала револуција; револуција се прави да би се успоставила диктатура.“ — О’Брајен код Џорџа Орвела, 1984

Влада

„Нажалост, премало се разуме да, баш као што Држава нема свој новац, нема ни своју моћ. Сва њена моћ јесте оно што јој друштво даје, плус оно што с времена на време заплени под овим или оним изговором; другог извора државне моћи нема. Стога свако преузимање моћи од стране Државе, било поклоном било запленом, оставља друштво с толико мање моћи. Јачање државне моћи никада не постоји, нити може постојати, без одговарајућег и приближно једнаког исцрпљивања друштвене моћи.“ — Алберт Џ. Нок ๖

„Одређујуће обележје државе је власт, право на владање. Примарна обавеза човека је аутономија, одбијање да се њиме влада.“ — Роберт Пол Волф

„Влада се, када је испитамо, показује као ништа више и ништа мање од групе погрешивих људи који имају политичку силу да се понашају као да су непогрешиви.“ — Роберт Лефевр

„У томе је разлика, и то веома важна. Ми признајемо несавршеност људске природе, али не правимо изузетак за владаре. Они га праве, понекад и несвесно, а зато што га ми не правимо, зову нас сањарима, ‘непрактичним људима’.“ — Петар Кропоткин

„Ако су природне склоности човечанства толико лоше да људима није безбедно допустити слободу, како то да су склоности ових организатора увек добре? Не припадају ли и законодавци и њихови именовани заступници људском роду? Или верују да су направљени од финије глине него остали?“ — Фредерик Бастија, Закон

„Опасност није у томе што нека одређена класа није способна да влада. Ниједна класа није способна да влада.“ — Лорд Актон, писмо Мери Гледстон (1881)

„Али који разлог постоји за владу? Зашто се одрећи сопствене слободе и иницијативе у корист других појединаца? Зашто им дати моћ да буду господари, са жељом или против жеље свакога, и да по свом нахођењу располажу снагама свих? Јесу ли владари тако изузетно надарени да с неким разлогом могу представљати масе и деловати у интересу свих боље него што би сви деловали сами за себе? Јесу ли тако непогрешиви и неподмитљиви да им се, с икаквом разборитошћу, може поверити судбина свих и свакога, уздајући се у њихово знање и доброту? А чак и када би постојали људи бескрајне доброте и знања, чак и ако претпоставимо нешто што се у историји никад није догодило и за шта верујемо да се не може догодити, да влада припадне најспособнијима и најбољима, би ли поседовање владине моћи ишта додало њиховом благотворном утицају? Не би ли га пре паралисало или уништило? Јер они који владају морају се бавити стварима које не разумеју и, пре свега, трошити већину енергије на то да остану на власти, задовоље пријатеље, обуздају незадовољне и савладају побуњене.“ — Ерико Малатеста

„Какву су улогу власт или влада имале у људском настојању ка бољем, у проналасцима и открићима? Никакву, или бар никакву корисну. Свако чудо на том пољу остварио је појединац, обично упркос забранама, прогону и мешању власти, људске и божанске.“ — Ема Голдман, Појединац, друштво и држава

„Влада је велика фикција посредством које свако настоји да живи на рачун сваког другог.“ — Фредерик Бастија, „Влада“

„Они који верују у најоштрију разлику између демократије и монархије тешко могу разумети како политичка институција може проћи кроз толико преображаја, а ипак остати иста. Ипак, један брз поглед показује да су у целом развоју енглеске монархије, кроз сва њена проширења и револуције, па и њен скок преко мора у колонију која је постала независна нација, а затим моћна Држава, исте државне функције и ставови остали у суштини непромењени.“ — Рендолф Борн, Држава

„Држава није ништа друго до збир свих слобода које друштво ускраћује појединцу.“ — Михаил Бакуњин

„Појединац не може преговарати с Државом. Држава признаје само једну валуту, моћ: а кованице сама издаје.“ — Урсула К. Ле Гвин, Човек празних шака (1974)

„Од свих тиранија, тиранија која се спроводи за добро својих жртава може бити најтежа. Можда је боље живети под разбојничким баронима него под свемоћним моралним наметљивцима. Окрутност барона може понекад задремати, његова похлепа се у неком часу заситити; али они који нас муче за наше добро мучиће нас без краја, јер то чине с одобрењем сопствене савести.“ — К. С. Луис, Хуманитарна теорија кажњавања (1949)

„Закон у својој величанственој једнакости и богатима и сиромашнима забрањује да спавају под мостовима, просе на улицама и краду хлеб.“ — Анатол Франс

„Начело да већина има право да влада мањином практично своди сваку владу на пуко надметање два скупа људи о томе ко ће бити господар, а ко роб; надметање које се, ма колико крваво било, по природи ствари никада не може коначно окончати док год човек одбија да буде роб.“ — Лајсендер Спунер, Нема издаје

„Сви облици владе су неуспеси. Деспотизам је неправедан према свима, укључујући деспота, који је вероватно био створен за боље ствари. Олигархије су неправедне према многима, а владавине руље према малобројнима. Некада су се у демократију полагале велике наде; али демократија просто значи да народ батина народ за народ. То се показало. Морам рећи да је било и време, јер свака власт понижава. Понижава оне који је врше и оне над којима се врши.“ — Оскар Вајлд, Душа човека у социјализму

„…сетимо се десетина хиљада који су спаљени, обешени, скувани и на друге начине убијени због вештичарења; милиона због јереси; хиљада племенитих жртава које су страдале због издаје; жртава ватре, мучења, губилишта, справе за истезање и тамнице, за све замисливе злочине од почетка времена…

Нека се сети океана крви и река суза проливених силом и бруталношћу владара света; окрутности, мучења и патње нанетих беспомоћнима, слабима и несрећнима; па нека се запита верује ли да је казна добра. Чак и када би насиље икада могло спречити злочин, бруталност, патња, крв и злочини владара уздизали су се попут планине изнад недела слабих и непознатих жртава које су наводно освећивали. А та окрутност не јењава.

Просто је лудило сумњати у праведност прошлих осуда, а веровати у праведне пресуде данашњице. Ниједна осуда није праведна и ниједна пресуда није исправна. Свако насиље и сила су окрутни, неправедни и варварски и не могу се оправдати људским судом.“ — Кларенс Дароу, Не опири се злу

„Влада не може желети распад друштва, јер би то значило да она и владајућа класа губе изворе искоришћавања; нити може оставити друштву да се одржава без службеног уплитања, јер би људи убрзо схватили да влада служи само одбрани власника који их држе у глади и пожурили би да се ослободе и владе и власника.“ — Ерико Малатеста

„Зашто народ гладује? Зато што владари поједу новац у порезима. Зато народ гладује. Зашто се народ буни? Зато што се владари превише мешају. Зато се буни. Зашто народ тако мало мари за смрт? Зато што владари превише траже од живота. Зато народ олако прихвата смрт. Ко има мало од чега да живи, зна да живот не треба превише ценити.“ — Лао Це, Тао те ђинг, погл. 75, превод Ђа-Фу Фенга и Џејн Инглиш

„Зато свако ко жели слободу треба да разуме ове битне чињенице: 1. Свако ко стави новац у руке такозване ‘владе’, даје јој мач који ће она употребити против њега да му изнуди још новца и држи га подређеним својој произвољној вољи. 2. Они који му најпре узму новац без пристанка користиће га за даљу пљачку и поробљавање ако убудуће дрзне да се одупре њиховим захтевима.“ — Лајсендер Спунер, Нема издаје

„Без страха можемо закључити да револуционарна формула не може бити Непосредно законодавство, ни Непосредна влада, ни Поједностављена влада, већ Никаква влада. Ни монархија, ни аристократија, па ни сама демократија, уколико подразумева икакву владу, макар деловала у име народа и себе називала народом. Никаква власт, никаква влада, па ни народна, то је Револуција. Непосредно законодавство, непосредна влада, поједностављена влада древне су лажи које узалуд покушавају подмладити. Непосредно или посредно, једноставно или сложено, владати народом увек значи варати народ. То је увек човек који наређује човеку, фикција која докрајчује слободу; груба сила која пресеца питања уместо правде, једине која на њих може одговорити; тврдоглава амбиција која од оданости и лаковерности прави степеницу…“ — Пјер-Жозеф Прудон, Општа идеја револуције у деветнаестом веку (1851)

„Чак и када би одсуство владе заиста значило анархију у негативном смислу нереда — што никако није случај — ни такав анархични неред не би могао бити гори од положаја у који је влада довела човечанство.“ — Лав Толстој, Патриотизам и влада

„Шта је то што називамо владом? Зар је ишта друго до организовано насиље? Закон ти наређује послушност, а ако не послушаш, силом ће те натерати — све владе, сви закони и власт на крају почивају на сили и насиљу, казни или страху од казне.“ — Александер Беркман

„Држава сопствено насиље назива законом, а насиље појединца злочином.“ — Макс Штирнер, Једини и његово власништво

„Некад је злочин био усамљен као крик протеста; сада је свеопшти као наука. Јуче му се судило; данас он одређује закон.“ — Албер Ками, Побуњени човек

„Не доводиш у питање право владе да убија, одузима имовину и затвара. Кад би приватна особа чинила оно што влада непрестано чини, назвао би је убицом, лоповом и хуљом. Али докле год је почињено насиље ‘законито’, ти га одобраваш и покораваш му се. Дакле, не противиш се заправо насиљу, већ томе да га људи користе ‘незаконито’.“ — Александер Беркман

„Забрањено је убијати; зато се сви убице кажњавају, осим ако убијају у великом броју уз звук труба.“ — Волтер

„Бити ПОД ВЛАШЋУ значи бити посматран, прегледан, шпијуниран, усмераван, вођен законом, нумерисан, регулисан, уписан, индоктриниран, проповедан, контролисан, провераван, процењиван, вреднован, прекорен, командован од бића која немају ни право ни мудрост ни врлину за то. Бити ПОД ВЛАШЋУ значи при свакој радњи и трансакцији бити забележен, регистрован, пребројан, опорезован, печатиран, измерен, нумерисан, оцењен, лиценциран, овлашћен, опоменут, спречен, забрањен, преваспитан, исправљен, кажњен. То значи, под изговором јавне користи и у име општег интереса, бити подвргнут дажбинама, дресиран, одран, искоришћаван, монополизован, изнуђиван, цеђен, преварен, опљачкан; а затим, на најмањи отпор, прву реч жалбе, потиснут, кажњен, оклеветан, узнемираван, прогоњен, злостављан, батинан, разоружан, везан, гушен, затворен, суђен, осуђен, стрељан, прогнан, жртвован, продат, издан; и поврх свега исмејан, изруган, презрен, увређен, обешчашћен. То је влада; то је њена правда; то је њен морал.“ — Пјер-Жозеф Прудон

„Влада је најопаснија институција позната човеку. Кроз историју је кршила права људи више него што би иједан појединац или група могли: убијала је људе, поробљавала их, слала на принудни рад и у концентрационе логоре и редовно пљачкала плодове њиховог рада. За разлику од појединачних злочинаца, влада има моћ да хапси и суди; за разлику од њих, може потпуно окружити човека и обухватити сваки вид живота, тако да му не остаје излаз осим да напусти земљу (а у тоталитарним земљама ни то није дозвољено).“ — Џон Хосперс

Равнотежа моћи

„Заиста сам слободан тек када су сва људска бића, мушкарци и жене, подједнако слободна. Слобода других људи, далеко од порицања или ограничавања моје слободе, напротив је њена нужна претпоставка и потврда.“ — Михаил Бакуњин ๖

„Залагање за слободу није залагање против организације, једног од најмоћнијих оруђа људског разума, већ против сваке искључиве, повлашћене, монополистичке организације и употребе принуде да се други спрече да раде боље.“ — Фридрих Аугуст фон Хајек

„Децентрализација подразумева аутономију — способност да се слободно делује на сопствену иницијативу. Аутономија важи на свакој размери — за појединца, суседство, покрет или читав регион. Да бисте били слободни, потребна вам је контрола над непосредним окружењем и појединостима свакодневног живота; што сте самодовољнији, то је ваша аутономија сигурнија. То не мора значити да све потребе задовољавате сами; може значити и међузависност која вам даје полугу у односу на људе од којих зависите. Ниједна институција не треба да монополише приступ ресурсима или друштвеним односима. Друштву које подстиче аутономију потребно је оно што би инжењер назвао резервним могућностима: широк распон избора у сваком виду живота.“ — CrimethInc., Од демократије до слободе

„Раст моћи све веће управне организације прати пад способности остатка друштва да се одупре њеном даљем расту и контроли.“ — Херберт Спенсер, Човек против државе

„Синергија коју ствара дељење знања у мрежи јесте — у оба смисла речи — својство мреже. То је револуционарно променило равнотежу моћи између мрежа и хијерархија и готово незамисливо оснажило појединце и мале групе наспрам великих организација. У хијерархији сва комуникација међу члановима или локалним чворовима мора проћи кроз ограничен број централних чворова. Од једног члана или чвора до другог пролазе само поруке које задовоље мерила оних који контролишу средиште. Само неколико чворова у хијерархији има моћ преношења, отуда израз ‘један ка многима’ за њену топологију. У расподељеној мрежи, пак, сваки чвор може преносити, а било која два могу непосредно комуницирати без проласка кроз средиште или одобрења његовог контролора. Уместо да чланови само бирају ко контролише средиште, ‘[н]еко изнесе предлог и свако ко жели може да се придружи. Обим акције зависи од тога колико је предлог прихваћен.’ Већинска демократија је ‘систем оскудице’ у коме је моћ одлучивања супарничка: ‘колектив мора бирати или/или, између једног филтера и другог, једног представника и другог.’ У расподељеној мрежи моћ одлучивања није супарничка. Одлука сваког појединца утиче само на њега и не спречава друге да чине исто. ‘Чак и кад се већина не би само противила предлогу, него и деловала против њега, не би могла спречити да се предлог спроведе.’“ — Кевин Карсон, Стона регулаторна држава

„Између њих постоји обрнута сразмера: снага једног слабост је другог. Ако желимо ојачати друштво, морамо ослабити државу. Тоталитаристи свих врста то знају; зато увек настоје да униште друштвене институције којима не могу владати.“ — Колин Ворд, Држава и друштво

„Делују кључне асиметрије које противницима државе дају огромне предности. Да, државе имају снажне могућности надзора, али оне су усмераване централно и хијерархијски и доступне само релативно малом броју донекле препознатљивих оператера. Они покушавају да нађу и надзиру игле боје сламе у пласту сена од седам милијарди људи. Светски умрежени покрети отпора су те игле. Игли је много лакше да види и препозна човека с вилама него њему иглу. Има много више игала него људи с вилама. А игле имају сопствена оруђа — јефтина, лака за употребу и доступна скоро свакоме (укључујући поменуте оператере!) ко у било које време и из било ког разлога одлучи да постане игла.“ — Томас Кнап, цитира Кевин Карсон

„Као први корак ка циљевима, поборници децентрализације подстичу распршивање производње. Зато развијају продуктивно домаћинство у коме се савременим малим алатима и машинама може произвести све или велики део основних породичних потреба.“ — Милдред Лумис

„Стварност је да Земља више не може издржати овај напад. Не можемо више допуштати да се то настави док загађује ваздух, воду и храну. [...] Земља нам даје живот, не америчка влада. Земља нам даје живот, не мултинационална корпоративна влада. Земља нам даје живот; морамо имати Земљу. Морамо, иначе нашег живота више неће бити. Зато се морамо одупрети ономе што чине.“ — Џон Трудел, „Вратимо Земљу“, говор на Дан захвалности (1980)

„Када бисте најватренијем револуционару дали апсолутну власт, за годину дана био би гори од самог цара.“ — Михаил Бакуњин

„Тако свакако на Земљи почиње ‘Држава’. Верујем да смо се ослободили маштарије по којој је држава настала некаквим ‘уговором’. Човек који може да заповеда, који је по природи ‘господар’, чији су поступци и покрети насилни — какве он везе има са склапањем уговора! С таквим бићима не можемо преговарати.“ — Фридрих Ниче, Генеалогија морала

„[…] Злочинаштво Државе није ништа ново и не треба да чуди. Почело је када се прва пљачкашка група људи окупила и створила Државу, а трајаће док год Држава постоји, јер је она у основи противдруштвена и злочиначка институција. Идеја да је Држава настала ради неке друштвене сврхе потпуно је неисторијска. Настала је освајањем и отимањем — дакле злочином. Настала је да одржава поделу друштва на власничку и израбљивачку класу и невласничку зависну класу — дакле ради злочиначке сврхе.“ — Алберт Џеј Нок, „Злочинаштво државе“ (1939)

„Рана држава, као што ћемо видети, често није успевала да задржи становништво; била је изузетно крхка епидемиолошки, еколошки и политички и склона слому или распаду. Али ако се држава често распадала, то није било због недовољне употребе принудних моћи којима је располагала. Докази о широкој употреби неслободног рада — ратних заробљеника, дужничких слугу, храмовних робова, тржишта робова, присилног пресељења у радне колоније, рада осуђеника и заједничког ропства (попут спартанских хелота) — убедљиви су.“ — Џејмс С. Скот, Против жита: дубока историја најранијих држава (2017)

„Све већа моћ бездушне политичке бирократије која надзире и чува људски живот од колевке до гроба поставља све веће препреке сарадњи међу људима. Систем који сваким својим чином жртвује благостање великих делова народа и целих нација себичној жудњи за моћи и економским интересима малих мањина мора раскинути друштвене везе и довести до непрестаног рата свих против свих. Тај систем само је прокрчио пут великој интелектуалној и друштвеној реакцији која се данас изражава у модерном фашизму и идеји тоталитарне државе, далеко надмашујући опседнутост моћи апсолутних монархија прошлости и настојећи да све области људског деловања стави под контролу државе. ‘Све за државу; све кроз државу; ништа без државе!’ постало је гесло нове политичке теологије. Као што је у различитим црквеним теологијама Бог све, а човек ништа, тако је за ту модерну политичку веру држава све, а грађанин ништа. И као што су се речи ‘Божја воља’ користиле да оправдају вољу повлашћених касти, тако се данас иза воље државе крију само себични интереси оних који сматрају да су позвани да је тумаче по своме и наметну је народу.“ — Рудолф Рокер

Спонтани поредак

„Слобода није кћи већ мајка поретка.“ — Пјер-Жозеф Прудон

„Ако желиш да будеш велики вођа, научи да следиш Тао. Престани да покушаваш да контролишеш. Пусти чврсте планове и представе и свет ће управљати собом. Што је више закона и ограничења, људи су сиромашнији. Што имаш више оружја, људи су мање безбедни. Што имаш више субвенција, људи су мање самостални. Што је више правила и прописа, више је лопова и разбојника. Зато Учитељ каже: напуштам закон и људи постају поштени. Напуштам економију и људи постају имућни. Напуштам религију и људи постају спокојни. Напуштам сваку жељу за општим добром и добро постаје обично као трава.“ — Лао Це, Тао те ђинг, погл. 57

„Основно начело да у уређивању својих послова што више користимо спонтане снаге друштва, а принуди прибегавамо што мање, има бесконачно много примена.“ — Фридрих Хајек, Пут у ропство

„Ако се сложимо да је економски проблем друштва пре свега брзо прилагођавање променама посебних околности времена и места, следи да коначне одлуке треба оставити људима који те околности познају, непосредно знају за релевантне промене и за ресурсе који су одмах доступни да им одговоре.“ — Фридрих А. Хајек, Употреба знања у друштву

„Нужно једноставне апстракције великих бирократских институција, као што смо видели, никада не могу прикладно представити стварну сложеност природних или друштвених процеса. Категорије које користе превише су грубе, статичне и стилизоване да би праведно описале свет који тврде да описују.“ — Џејмс С. Скот, Гледати као држава

„Што више покушавате да контролишете како људи мисле, делују или међусобно опште, било непосредно силом било посреднијим мерама (претњама, страхом или ‘гурањем’ посредством других подстицаја), систем ће бити мање прилагодљив.“ — Ендру Кемл

„Традиционални аргумент за спонтани поредак насупрот централном пројектовању гласи да, у условима распршеног знања, само децентрализован и еволутиван процес доводи до открића релевантног знања. Другим речима: спонтани поредак уме ‘[…] да користи знање које нико не поседује у целини’.“ — Ф. А. Хајек, (Право, законодавство и слобода, том 1: Правила и поредак)

„Наивном уму који поредак може замислити само као плод намерног распореда може изгледати бесмислено да се у сложеним условима поредак и прилагођавање непознатом делотворније постижу децентрализацијом одлука и да подела власти заправо проширује могућност општег поретка. Ипак, децентрализација заиста доводи до уважавања више информација.“ — Фридрих Хајек

„Обимна емпиријска истраживања бележе разноврсне услове у којима појединци сами решавају проблеме заједничких ресурса, када су та решења дугорочно одржива и како шири институционални аранжмани побољшавају или умањују способност људи на мањем нивоу да проблеме решавају делотворно и одрживо.“ — Елинор Остром, „Изван тржишта и држава: полицентрично управљање сложеним економским системима“

„Спонтани пореци настају из мрежа независних једнаких чији поступци стварају позитивне и негативне повратне информације које будуће учеснике усмеравају ка њиховим независно замишљеним плановима, настављајући тај процес. Свака особа је чвор мреже повезан повратним информацијама и сваки чвор слободно делује сам. Повратне информације које стварају своде на најмању меру знање које је појединцу потребно о целом систему да би у њему успео.“ — Гас ди Зерега, цитира Кевин Карсон у Стоној регулаторној држави

„Као социолошки израз, стигмергија се пре свега односи на врсте умреженог организовања повезане с викијима, групним блоговима и организацијама ‘без вођа’ устројеним као мрежне ћелије. Када рачунари и дигиталне мреже прошире стигмергијску сарадњу, капацитет обраде знатно расте. Стигмергија омогућава неограничено широку сарадњу људи који делују независно.

Стигмергија није ‘колективистичка’ у традиционалном смислу из доба када је за сваки значајнији заједнички напор била потребна велика организација да представља колектив и хијерархијска управна координација појединачних напора. Али она је крајње остварење колективизма јер уклања трошак координације заједничког деловања многих. Она је и крајње остварење индивидуализма јер су сви поступци слободни поступци појединаца, а ‘колектив’ је просто њихов збир. Свако може слободно смислити иновацију коју сматра корисном, без дозволе колектива, а сви остали могу слободно да је усвоје или не. Стигмергија уклања потребу да појединац буде везан вољом групе и своди јединицу управљања на појединца, у потпуности остварујући идеал пристанка.

Стигмергијско организовање даје модуларне структуре састављене од градивних делова. Такве структуре су свуда присутне јер модуларност преображава способност система да учи, еволуира и прилагођава се. Мали број градивних делова може се премештати и поново комбиновати у огроман број сложених система. Ако почнете с много модуларних појединаца, од којих сваки може ступити у однос с неколико других и деловати према њима по једноставној граматици од неколико правила, у правим околностима ти појединци могу проћи кроз брз фазни прелаз.“ — Кевин Карсон, Стона регулаторна држава ๖

„Да бисмо разумели како друштво може постојати без владе, довољно је да накратко погледамо шта се стварно догађа у нашем садашњем друштву. Видећемо да се најважније функције и данас заправо обављају без владиног посредовања. Влада се меша само да искоришћава масе, брани повлашћене или, на крају, сасвим непотребно потврди све што је учињено без њене помоћи, често упркос њој и против ње. Људи раде, размењују, уче, путују, по избору следе постојећа правила морала или хигијене; користе напредак науке и уметности, имају безброј заједничких интереса, а да им никад не затреба неко да их упути како да поступају у тим стварима. Напротив, управо оно где нема владиног мешања најбоље напредује и изазива најмање спорова, несвесно се прилагођавајући жељама свих на најкориснији и најпријатнији начин.“ — Ерико Малатеста

„Укидањем те негативне силе коју чини влада, друштво ће постати оно што може бити с датим снагама и способностима тог тренутка. Ако има образованих људи жељних ширења образовања, организоваће школе и морати да покажу корист и радост коју образовање пружа. А ако их нема, или их је мало, влада их не може створити. Може само, као што и данас чини, одвући те малобројне од практичног плодног рада у образовању и поставити их да одозго усмеравају оно што се намеће полицијским системом. Тако од паметних и посвећених наставника праве пуке политичаре, бескорисне паразите потпуно заузете наметањем сопствених опсесија и одржавањем своје власти.“ — Ерико Малатеста

„Испод владиног механизма, у сенци политичких институција, далеко од очију државника и свештеника, друштво полако и тихо ствара сопствени организам; и гради нови поредак као израз своје животности и аутономије. . . . Без страха можемо закључити да револуционарна формула не може бити Непосредно законодавство, ни Непосредна влада, ни Поједностављена влада, већ НИКАКВА ВЛАДА.“ — П. Ж. Прудон, 1851.

„Када омражена моћ државе више не буде присиљавала појединце, удружења, комуне, регионе и области да живе заједно, биће много присније повезани и чинити много живље, стварније и снажније јединство од оног које су данас приморани да чине под једнако тлачитељским и исцрпљујућим државним јармом.“ — Пјер-Жозеф Прудон

„Хаотично одлучивање подстиче схватање да друштво може спонтано функционисати као децентрализована мрежа, допушта сукоб као здраву силу живота, подстиче многобројне просторе одлучивања у сваком тренутку живота, далеко изван формалне, мушке сфере конгреса или указа, и омогућава различите, чак супротне одлуке на различитим местима људске мреже, док истовремено подстиче колективну свест да сви који одлучују могу најбоље употребити разум и ускладити се. Људи имају еволуцијом проверену способност хаотичног одлучивања на великој скали; то оспоравају само они који желе да заувек инфантилизују сународнике како би их контролисали монополизацијом одлука у јединственим структурама.“ — Питер Гелдерлос, Обожавање моћи

„Или Држава заувек, која гуши лични и локални живот, преузима сва поља људске делатности, доноси ратове и унутрашње борбе за моћ, дворске револуције које једног тиранина само замене другим, а на неизбежном крају тог развоја стоји … смрт! Или уништење Држава и нови живот који поново почиње у хиљадама средишта на начелу живе иницијативе појединаца и група и слободног договора.“ — Петар Кропоткин

Слободно удруживање

„Сада морате признати или да ће у слободи различита друштва имати различита уређења, нека комунистичка, а друга управо супротна, и да ће се међу њима нужно појавити конкуренција која ће исходом показати шта је најбоље, или морате угушити конкуренцију, успоставити комунизам, порећи слободу и супротставити се напретку. Свету, пријатељу, не требају нови начини успостављања ствари, већ укидање ограничења могућности.“ — Волтерина де Клер, Индивидуалиста и комуниста ๖

„Признајући као чињеницу једнака права свих чланова на богатства нагомилана у прошлости, оно више не признаје поделу на искоришћаване и искоришћаваче, поданике и владаре, потчињене и господаре, и настоји да у себи успостави складан суживот — не потчињавањем свих чланова власти за коју се измишља да представља друштво, не покушајем успостављања једнообразности, већ подстицањем свих људи на слободну иницијативу, слободно деловање, слободно удруживање. Настоји ка најпотпунијем развоју личности заједно с највишим развојем добровољног удруживања у свим његовим видовима, на свим могућим нивоима, за све замисливе сврхе; удружења која се стално мењају и преобликују, која у себи носе услове своје трајности и непрестано добијају нове облике који најбоље одговарају многим тежњама свих.“ — Петар Кропоткин

„Тако се реч Држава често користи за посебну врсту друштва, одређену људску заједницу окупљену на одређеној територији [...] Користи се и просто као синоним за друштво. Због тих значења речи Држава противници верују, или се пре праве да верују, да анархисти хоће да укину сваку друштвену везу и сав колективни рад и осуде све људе на изолацију [...] Зато сматрамо да би било боље што мање користити израз укидање Државе и заменити га јаснијим и конкретнијим изразом укидање владе.“ — Ерико Малатеста

„Слобода није кутија у коју људе треба угурати. Слобода је простор у ком могу живети. Не говори вам како ће живети. Вечно говори само да можемо.“ — Карл Хес

„Појединац је истинска стварност живота. Читав космос за себе, он не постоји ради Државе, нити ради апстракције зване ‘друштво’ или ‘нација’, која је само скуп појединаца.“ — Ема Голдман, „Место појединца у друштву“ (1940)

„Припадам ли себи или неком другом, или нечему другом? Дугујем ли друштвене обавезе многим неформалним друштвеним групама које се преклапају, којима приступам сопственом вољом и из којих могу изаћи ако пожелим, или ентитету коме нисам приступио…“ — Колин Ворд, Држава и друштво

„Слобода коју желимо себи и другима није апсолутна метафизичка, апстрактна слобода која се у пракси неизбежно претвара у тлачење слабих; то је стварна, могућа слобода, свесна заједница интереса, добровољна солидарност.“ — Ерико Малатеста

„Стога би слободан и лак прелаз с једне врсте комунизма на другу, па на било коју врсту индивидуализма и тако даље, био најочигледнија и најосновнија ствар у заиста слободном друштву; а ако би нека група покушала да то спречи и један систем учини преовлађујућим, против ње би се борило једнако оштро као што се револуционари боре против садашњег система.“ — Макс Нетлау

„Теорија мутуализма сматра да интересима целог друштва најбоље служе иста средства која највише унапређују интересе појединца: слобода од ограничења док год његово деловање не задире у друге; уклањање свих чинилаца који вештачки ограничавају човекове могућности; добровољно организовање друштва у удружења када се за њима јави потреба ради послова које појединац сам не може обавити; укратко, добровољно стварање и узајамна размена добара у условима без посебних повластица и монопола које штити држава.“ — Кларенс Ли Шварц, Шта је мутуализам?

„Либертаријанизам се не може наметнути одозго. Неуспех да се либертаријанизам наметне заправо је мера његовог успеха.“ — Семјуел Е. Конкин III

„Пошто је испробало све врсте влада и покушавало да реши нерешив проблем владе ‘која би појединца могла присилити на послушност, а да сама не измакне послушности колективу’, човечанство сада покушава да се ослободи окова сваке владе и своје организационе потребе задовољи слободним споразумевањем појединаца који теже истим заједничким циљевима.“ — Петар Кропоткин

Узајамна помоћ

„Пријатељство се не може проширити да прогута планету. Оно заувек остаје мало, лично, присно, намерно, добровољно, децентрализовано. То је предност, не грешка. Пријатељство вам допушта да се по вољи повезујете и разилазите с другима, а да увек сачувате индивидуалност, уточиште свог унутрашњег света и јасноћу о томе ко сте и шта вам треба. Налози анонимног ширег друштва и наводног општег добра не морају вам замагљивати ум када стварате пријатељства уместо да градите заједнице.“ — Против изградње заједнице, за пријатељство ๖

„Очигледно је да би било сасвим противно свему што знамо о природи када би људи били изузетак од тако општег правила: када би створење тако беспомоћно као човек на почетку живота заштиту и пут напретка нашло не у узајамној подршци, попут других животиња, већ у непромишљеном надметању за личну корист без обзира на интересе врсте. Уму навиклом на јединство природе та тврдња делује потпуно неодрживо. А ипак, ма колико невероватна и нефилозофска била, присталица јој никад није мањкало. Одувек је било писаца с песимистичким погледом на човечанство. Познавали су га, мање или више површно, из свог ограниченог искуства; о историји су знали оно што су им летописци, увек опседнути ратовима, окрутношћу и тлачењем, рекли, и мало више; па су закључили да је човечанство тек растресит скуп бића увек спремних на међусобну борбу, које у томе спречава само нека власт.“ — Петар Кропоткин, Узајамна помоћ као чинилац еволуције

„Жао ми је, али не желим бити цар. То није мој посао. Не желим никоме владати ни освајати. Желео бих да помогнем свима — ако је могуће — Јеврејима, нејеврејима, црнима, белима. Сви желимо да помажемо једни другима. Људска бића су таква. Желимо живети од среће једни других, не од несреће једни других.“ — Чарли Чаплин, завршни говор у Великом диктатору (1940)

„Солидарност је на неки начин супротност доброчинству. Доброчинство је давање помоћи које учвршћује хијерархијски однос међу групама. Када богати дају новац у добротворне сврхе, сиромашни постају још зависнији од богатих. Када сиромашни организују дељење ресурса као једнаки, делују из солидарности.“ — Живот без закона

„Солидарност је стога средство којим можемо стећи и обезбедити сопствену слободу. Договарамо се да радимо заједно како не бисмо морали радити за другога. Када се договоримо да делимо, повећавамо своје изборе како бисмо уживали више, а не мање. Узајамна помоћ је у мом интересу — видим да ми користи да с другима постигнем договор заснован на узајамном поштовању и друштвеној једнакости; јер ако неким владам, то значи да постоје услови који допуштају доминацију, па ћу вероватно и ја доћи на ред да будем потчињен.“ — Анархистичка често постављана питања

„Пре него што су наша бела браћа дошла да нас цивилизују, нисмо имали затворе. Зато нисмо имали злочинце. Нисмо имали браве ни кључеве, па нисмо имали лопове. Ако је човек био толико сиромашан да није имао коња, типи или ћебе, неко му је то дао. Били смо сувише нецивилизовани да бисмо много ценили личну својину. Хтели смо ствари само да бисмо их поклањали. Нисмо имали новца, па се човекова вредност њиме није могла мерити.“ — Џон Фајер Лејм Дир, Лејм Дир, трагач за визијама

„Какве је чудесне резултате постигла јединствена сила човекове личности када је ојачана сарадњом с другим личностима … сарадња — насупрот међусобним борбама и сукобима — допринела је опстанку и развоју врсте … само узајамна помоћ и добровољна сарадња … могу створити темељ слободног личног и удруженог живота.“ — Ема Голдман, Црвена Ема говори, стр. 118

„Радничко власништво и потрошачке задруге део су тржишта; удружења узајамне помоћи и бесплатне клинике део су тржишта; то су и добровољни синдикати, споразумне комуне и безброј других алтернатива капиталистичком постојећем поретку.“ — Чарлс Џонсон, Тржишта, не капитализам

„Учешће у узајамној помоћи и директној акцији даје солидарност која обнавља друштва распарчана државним структурама.“ — Џозеф Парампату, Стваралачко разарање: нови поглед на неуспех после државе (2021)

„Вертикални агоризам обухвата учешће у мрежама размене заједнице и њихово стварање, градску пољопривреду, баштованство у двориштима, пијаце, подршку алтернативама полицији и децентрализованим технологијама непосредне размене. Иако ти вертикални кораци могу укључити државну валуту (па не бити у потпуности противекономски), они су ипак значајни у оспоравању зависности од државе и корпоративне класе. Други кораци не морају непосредно укључити размену новца, а ипак смањују зависност. То може укључити моралну подршку и промовисање технологија које ремете постојећи поредак и јачају односе међу члановима заједнице.“ — Дерик Броуз, Вертикални и хоризонтални агоризам

„Тако би се развиле ‘независне комуне за територијална удруживања и широке федерације синдиката за удруживања према друштвеним функцијама — две испреплетене и узајамно подржане ради задовољавања друштвених потреба’. Томе се додају ‘групе по личним склоностима — безбројне групе, бескрајно разноврсне, дуготрајне или пролазне, настале према потребама тренутка за све могуће сврхе’. Те ‘три врсте удруживања’ обезбедиле би ‘задовољење свих друштвених потреба: потрошње, производње и размене, комуникације, здравствених мера, образовања, узајамне заштите од напада, узајамне помоћи, територијалне одбране; најзад и научних, уметничких, књижевних и забавних потреба’.“ — Петар Кропоткин

„Криминализација сиромаштва кроз полицијско узнемиравање и градске уредбе омета настојање да се помогне расељенима и сиромашнима који се свакодневно боре да стану на ноге. Да бисмо даље подстакли једнакост у друштву, наставићемо да делимо храну у нашим заједницама и градимо солидарност с бескућницима и другим организацијама које траже бољу будућност.“ — Храна, не бомбе

Ненасиље

„Дати наду многим потлаченима, а страх малобројним тлачитељима — то је наш посао; ако учинимо прво и дамо наду многима, малобројни ће се уплашити њихове наде. Иначе не желимо да их плашимо; за сиромашне не тражимо освету, већ срећу; уосталом, каква би освета могла надокнадити хиљаде година патње сиромашних?“ — Вилијам Морис ๖

„Ненасилна акција као метод у складу је с циљем ненасилног друштва. Употреба метода који одражавају циљ зове се префигурација: методи предочавају — другим речима, наговештавају или унапред остварују — циљ. Префигурација даје вежбу и искуство у ономе чему се тежи. Ствара део циља чак и када кампања не успе. И помаже да настојање остане на правом путу. Ако је циљ друштво без организованог насиља, ненасилна акција има све те предности: даје искуство живота без насиља; смањује непосредно насиље овде и сада чак и када кампање не успеју; и обезбеђује да се делује у ненасилном смеру.“ — Како се ненасиље погрешно представља

„Насиље (физичка сила) које наноси штету другоме, најгрубљи облик који борба међу људима може имати, дубоко квари. По самој природи гуши најбоља људска осећања и развија све противдруштвене особине: свирепост, мржњу, освету, дух господарења и тираније, презир према слабима, удвориштво према јакима. Та штетна тежња јавља се и када се насиље користи за добар циљ. […] Анархисти који се буне против сваког тлачења и боре за потпуну слободу свих, који би зато нагонски требало да се клоне насиља које престаје бити пуки отпор тлачењу и само постаје тлачитељско, такође могу пасти у понор грубе силе. […]“ — Ерико Малатеста, Насиље као друштвени чинилац (1895)

„Оправдавати свирепа нечовечна осећања и уздизати их на ниво начела као тактику покрета… и зло је и противреволуционарно.“ — Ерико Малатеста

„Према истраживању Универзитета Јужне Каролине, насиље у Америци порасло је за 42 одсто током Вијетнамског рата. То једва да изненађује. Наше вође не поштују закон, па зашто бисмо ми? Ако влада прети другим земљама бомбом, зашто не бисмо претили једни другима пиштољима? Ако наше вође силују планету, зашто не бисмо ми комшије? Наше вође стварају климу страха и насиља. Зашто се онда чуде када Американци једни друге убијају, пљачкају и сакате?“ — Филип Бериган, Борба у Јагњетовом рату: окршаји с америчком империјом (1996)

„Држава се одржава полицијском моћи против грађана. Држава зачета у насиљу и подупрта насиљем никада неће постићи истински мир.“ — Филип Бериган, Борба у Јагњетовом рату: окршаји с америчком империјом (1996)

„Историјски гледано, најстрашније ствари — рат, геноцид и ропство — нису биле последица непослушности, већ послушности.“ — Хауард Зин, Декларације независности: унакрсно испитивање америчке идеологије

„Највеће злочине на свету не чине они који крше правила, него они који их следе. Они који извршавају наредбе бацају бомбе и масакрирају села.“ — Бенкси, Зид и дело

„Одлучите да више не служите и истог часа сте слободни. Не тражим да положите руке на тиранина и оборите га, већ само да га више не подржавате; тада ћете видети како, попут великог Колоса коме је измакнуто постоље, пада под сопственом тежином и разбија се.“ — Етјен де Ла Боеси, Расправа о добровољном ропству

„Способност владе да употреби насиље далеко надмашује способност побуњеника. Заиста, насилна побуна често јача тлачитељске режиме који могу уверљиво тврдити да побуњеничко насиље захтева репресију. Владина упоредна предност лежи у насиљу. Упоредна предност народа, насупрот томе, лежи у способности да ускрати сарадњу без које влада тешко може опстати. Замислите колико су за владу погубни порески штрајкови, бојкоти, општи штрајкови и масовно одбијање послушности закону. Иако су те тактике ненасилне, њихова општа и неумољива употреба требало би да ужасава сваку владу. Ненасиље има и друге предности. Пошто делује мање опасно и радикално од насиља, лакше … стиче широку јавну подршку. Трошкови учешћа су мањи, па се више људи вероватно укључује. Деца, жене и старији, који традиционално не учествују у борби, могу делотворно учествовати у ненасилној борби. Вероватније је да ће преобратити противнике и изазвати неслагање у владајућој класи. Углавном доноси далеко мање жртава и материјалних губитака од насиља. А пошто је децентрализованије од насилне акције, мање је вероватно да ће у случају успеха створити још тлачитељскију државу.“ — Брајан Каплан, „Литература о ненасилном отпору и одбрани заснованој на цивилима“

„Влада уверава народ да му прети инвазија друге нације или непријатељи у сопственој средини и да је једини излаз ропска послушност влади. То је најочигледније током револуција и диктатура, али постоји увек и свуда где постоји владина моћ. Свака влада објашњава своје постојање и оправдава насиље тврдњом да би без ње стање било много горе. Пошто увери народ у опасност, влада га потчињава својој контроли, а затим га приморава да нападне другу нацију. Тако се у очима народа потврђује њено уверавање о опасности напада других нација.“ — Лав Толстој, Хришћанство и патриотизам (1895)

„Када ствар дође до употребе насиља, играте по правилима система. Естаблишмент ће вас изазивати — вући за браду, пецкати по лицу — да би вас навео на борбу. Јер када вас натера на насиље, зна како да поступа с вама. Једино с чиме не зна како да изађе на крај јесу ненасиље и хумор.“ — Џон Ленон

„Не можемо и не желимо употребљавати насиље осим у одбрани себе и других од тлачења.“ — Ерико Малатеста

„Зато градимо мреже одбране заједнице, а не војске. Градимо поверење, а не моћ. Спајамо радосну игру и пркосну побуну. Љубав показујемо солидарношћу, а колективне идентитете и географску оданост издајемо богохулним чиновима смеле радозналости, стремљења и пријатељства. Градимо живе мреже, не затворене кругове. Чак и када се осећамо сами, део смо мозаика радикализма. Својим поступцима и мислима, великим и малим отпором, градимо нешто посебно. Бол и борбе с којима се суочавате смртно су стварни, али стварне су и наше везе. Колико год покушавали, анархизам никада не могу убити. Зато можемо бити храбри чак и када је нада све скупља. Нисте сами.“ — Стигмергијска једнакост и побуна

Директна акција

„Људи кажу: каквог смисла има наш мали напор? Не виде да морамо полагати једну циглу за другом и ићи корак по корак. Каменчић бачен у језерце ствара таласе који се шире на све стране. Свака наша мисао, реч и дело су такви. Нико нема право да седне и преда се безнађу. Посла има превише.“ — Дороти Деј ๖

„Никада не сумњајте да мала група промишљених, посвећених грађана може променити свет; заиста, само га је то икада мењало.“ — Маргарет Мид

„Свет мењате својим примером, не својим мишљењем.“ — Пауло Коељо

„Постоје неправедни закони; треба ли да се задовољимо послушношћу, или да покушамо да их изменимо и слушамо их док не успемо, или да их одмах прекршимо? Људи под владом попут ове углавном мисле да треба да чекају док не убеде већину да их промени. Мисле да би лек, када би се одупрли, био гори од болести. Али влада је сама крива што је лек гори од болести. Она га чини горим. Зашто није спремнија да предвиди реформу и омогући је? Зашто не цени своју мудру мањину? Зашто виче и опире се пре него што је повређена? Зашто не подстиче грађане да будно указују на њене грешке и поступају боље него што она захтева?“ — Хенри Дејвид Торо, Грађанска непослушност

„Непослушност је, у очима свакога ко је читао историју, човекова изворна врлина. Напредак је настајао кроз непослушност, кроз непослушност и побуну.“ — Оскар Вајлд, Душа човека у социјализму

„Морају научити да њихова моћ није у бројности гласова, већ у способности да зауставе производњу.“ — Волтерина де Клер, Директна акција

„Основна функција синдикалне бирократије у новом поретку била је да гуши самоникле штрајкове чланства, директну акцију на радном месту и ограничи радничку акцију на најављене штрајкове по правилима Националног одбора за радне односе.“ — Кевин Карсон

„Агоризам верује у постепено повлачење подршке држави кроз оно што је Конкин звао ‘профитабилном грађанском непослушношћу’. Лишавање државе прихода и сврхе преношењем тих одговорности на децентрализоване институције, по агоризму, најизводљивији је пут ка слободним тржиштима.“ — „Агоризам“, Енциклопедија, опис Конкинове стратегије

„Ову прелиминарну изјаву о разлозима неплаћања пореза пишем унапред, јер ме је ваша канцеларија недавно обавестила да ћу бити затворен због сталног одбијања да плаћам порез. По хапшењу ћу вам дати тачан извештај о својој заради до тада у 1948. Моје уверење о неправедности владе, која постоји пре свега да води ратове, износио сам протеклих шест година у изјавама вашем одељењу када сам одбио сваки порез, као и у чланцима у Католичком раднику.“ — Амон Хенаси

„Када хиљаду људи ове године не би платило порез, то не би био насилан и крвав чин, као што би било плаћање којим омогућују Држави насиље и проливање невине крви. То је заправо дефиниција мирне револуције, ако је она могућа. Ако ме порезник или други јавни службеник пита, као што је један питао, ‘Али шта да радим?’, одговорићу: ‘Ако заиста желите нешто учинити, дајте оставку.’ Када поданик одбије верност, а службеник напусти положај, револуција је извршена. Али претпоставимо чак и да крв потече. Зар се не пролива нека врста крви када се рани савест? Кроз ту рану истичу права човечност и бесмртност и човек крвари до вечне смрти. Ту крв видим како сада тече.“ — Хенри Дејвид Торо, Грађанска непослушност

„Ако је сиромашнима недоступно, није ни радикално ни револуционарно.“ — Непознат аутор

„Можете ли замислити робове на плантажи како седе и гласају за господаре, трошећи снагу на кампање и кандидате када би могли кренути ‘подземном железницом’? Сигурно би изабрали противекономску алтернативу; сигурно би их др Ротбард подстакао на то уместо да их заведе да остану на плантажи до победе Партије робовласника за укидање ропства.“ — СЕК III

„Никада не дозволите да вас увере како ће вам богати допустити да гласањем одузмете њихово богатство.“ — Луси Парсонс

„Ниједна велика идеја на почетку не може бити у оквиру закона. Како би могла? Закон стоји у месту. Закон је непроменљив. Закон је точак кочије који нас све везује без обзира на услове, место или време.“ — Ема Голдман, 1917.

„Највећа промена која нам треба јесте прелаз са потрошње на производњу, макар и малу, у сопственим баштама. Ако само десет одсто нас то учини, биће довољно за све. Отуда узалудност револуционара који немају баште, зависе од самог система који нападају и производе речи и метке уместо хране и заклона.“ — Бил Молисон

Прозор могућности

„Никада не мењате ствари борећи се против постојеће стварности. Да бисте нешто променили, изградите нов модел који ће постојећи учинити застарелим.“ — Бакминстер Фулер ๖

„Држава није нешто што револуција може уништити, већ стање, одређени однос међу људима, облик људског понашања; уништавамо је успостављањем других односа и другачијим понашањем.“ — Густав Ландауер, цитира Колин Ворд у Држави и друштву

„Живимо у капитализму, његова моћ делује неизбежно — али тако је деловало и божанско право краљева.“ — Урсула К. Ле Гвин, говор приликом примања Националне књижевне награде (2014)

„Растопити, потопити и учинити да политички или владин систем нестане у економском систему тако што ћемо један по један смањивати, поједностављивати, децентрализовати и укидати све точкове те велике машине коју називају Владом или Државом.“ — Пјер-Жозеф Прудон, Општа идеја револуције у деветнаестом веку

„Човечанство ће морати да направи велики заокрет ка сарадничком, децентрализованом и прилагодљивом начину производње да би обезбедило опстанак на овој планети.“ — Ерик Флајшман

„Двострука моћ је идеја да се заметак новог света мора створити док се боримо против садашњег; ‘градити ново у оклопу старог’. То значи подстицати радничке органе самоуправљања у којима можемо упражњавати аутономију и ограничавати моћ шефа и владе док не дође време да се суочимо с обома и укинемо их. Стратегија двоструке моћи непосредно изазива институције моћи и истовремено на неки начин предочава нове институције које замишљамо. Зато се не само супротставља држави, већ се припрема за тешка сучељавања и питања која ће настати у револуционарној ситуацији.“ — Изван отпора

Писци попут Џејмса Ливингстона и Мишела Бовенса изричито се ослањају на раније прелазе као узоре за прелаз с хијерархије на мреже. Иако наша политичка култура, и десница и левица, посткапиталистички прелаз замишља кроз призму Француске и Руске револуције — нагло, устанички и углавном као освајање државе — нема разлога претпоставити да ће такав бити. Једнако би лако могао бити релативно постепен процес дуг деценијама, попут пропадања Западног римског царства и феудализма.

[…]

Капиталистички систем стар око 500 година, као и ранији историјски системи, није монолитно јединство већ скуп друштвених формација које делују једна на другу — неке у успону, неке у опадању. Следи да замена капитализма не мора укључити драматичан прекид који изводи монолитно јединство напредних снага. Како тврди Јуџин Холанд,

захтев за таквим радикалним системским прекидом неопходан је само када друштво или начин производње најпре схватате као тотални систем. […] Схватање тих елемената као доминантних, преосталих и новонасталих знатно побољшава утопијске изгледе, јер би вероватно постојали позитивни елементи које треба подржати (‘новонастали’) уз негативне које треба критиковати и одбацити (вероватно све ‘доминантне’). […]

На крају се ситуација разрешава када силе старог поретка покушају — и не успеју — да осујете прелаз.

[…] садашња ситуација нам је повољна […] јер је конститутивна моћ мноштва сазрела толико да кроз своје мреже комуникације и сарадње, кроз стварање заједничког, постаје способна сама да одржи алтернативно демократско друштво. Ту питање времена постаје суштинско. Када долази тренутак прекида? […]

Револуционарна политика мора у кретању мноштва и кроз нагомилавање заједничких и сарадничких одлука ухватити тренутак прекида […] који може створити нови свет.

Али колико год завршни прекид изгледао нагло и драматично, он је само врхунац дугог претходног процеса ‘изградње структуре новог друштва у оклопу старог’.

[…]

Џон Холовеј слично тврди да ће посткапиталистички прелаз бити ‘међупросторни процес’ попут прелаза из феудализма у капитализам.

[…]

Заједничка производња међу равноправнима, као алтернатива капиталистичкој корпорацији и држави, омогућава

непосредну друштвену производњу употребне вредности кроз нове животне праксе које су углавном ван контроле капитала и средствима производње која су у врло значајној мери подруштвљена. Ти нови процеси су посткапиталистички, а не капиталистички, јер за своје обнављање више не захтевају никакву посебну улогу капитала.

— Кевин Карсон, Стона регулаторна држава, „Прелаз с хијерархија на мреже“

„Ако се покаже немогућим законитим путем присилити владајућу силу да промени начин на који нама управља, а они који ту моћ одбацују из разних разлога не могу или не желе да је оборе силом, онда је стварање независног, алтернативног или паралелног [друштва] једино достојанствено решење.“ — Иван Јироус, Паралелни полис: истраживање, према цитату Академије идеја

„Економске противинституције, нажалост, делују у оквиру шире корпоративне капиталистичке економије. Такмиче се на тржиштима где је институционална култура водећих фирми вертикална и хијерархијска и у великој су опасности да и саме упију ту културу. Зато постоји непрофитни и задружни сектор чији се менаџмент не разликује од капиталистичког: престижне плате, нагомилавање средњег руководства, бирократска неразумност и ропско следовање најновијој догми о мотивацији и управљању. Проблем погоршава капиталистички финансијски систем који кредитом награђује фирме с правоверним организационим моделом (чак и када је организовање одоздо много делотворније).“ — Кевин Карсон, Изградња структуре новог друштва у оклопу старог

„Хоризонталне, умрежене комуникационе технологије омогућавају невиђену брзину фазних прелаза у јавној свести. Даг Мекадам сковао је израз ‘когнитивно ослобођење’ за ‘процес у ком људи изненада и колективно одлуче да се више не плаше, да је њихов доскорашњи страх или равнодушност почивао на лажима и да нема повратка старом начину мишљења’. Када критична маса јавности одлучи да је промена неизбежна, она то и постаје. Уз умрежене технологије комуникације та критична маса може се окупити нагло и неочекивано.“ — Кевин Карсон, Стона регулаторна држава: Питање репресије

„Трагична је иронија да су најсмртоноснија масовна убиства у људској историји била мотивисана жељом да се створи радикално другачије и боље друштво. Покушај пројектовања Утопије коришћен је да оправда неке од најстрашнијих злочина света.“ — Бенџамин А. Валентино

„Најрадикалнији револуционар постаће конзервативац дан после револуције.“ — Хана Арент

„Све модерне револуције завршиле су јачањем моћи Државе. Година 1789. доноси Наполеона; 1848. Наполеона III; 1917. Стаљина; италијански немири двадесетих Мусолинија; Вајмарска република Хитлера. Те револуције, нарочито пошто је Први светски рат уклонио остатке божанског права, и даље су с растућом смелошћу предлагале изградњу града човечанства и истинске слободе. Растућа свемоћ Државе сваки пут је потврдила ту амбицију. Било би погрешно рећи да је то морало да се деси. Али може се испитати како се десило; можда из тога следи поука. Осим неколико објашњења која нису тема овог огледа, чудан и застрашујући раст модерне Државе може се сматрати логичним исходом неумерених техничких и филозофских амбиција, страних правом духу побуне, које су ипак родиле револуционарни дух нашег доба. Пророчки Марксов сан и претерано надахнута предвиђања Хегела или Ничеа завршили су призивањем, пошто је град Божји срушен до темеља, рационалне или ирационалне Државе која је у оба случаја почивала на терору.“ — Албер Ками, Побуњени човек

„…немогуће је остварити такву револуцију средствима диктатуре и државне моћи. Без широке реконструкције која долази одоздо — коју сами радници и сељаци спроводе у дело — друштвена револуција осуђена је на пропаст…. [М]орамо се надати да ће… бити уложени озбиљни напори да се у радничкој класи — сељацима, радницима и интелектуалцима — створе људи будуће револуције који неће слушати наредбе одозго, већ ће моћи сами развити слободне облике целокупног новог економског живота.“ — Петар Кропоткин

„Земља је посута рушевинама царстава која су веровала да су вечна.“ — Камил Паља